Imamo televiziju čija je zaštitna boja pink. Povremeno, na ekran se dramatično izbaci blok vesti – kao u kakvom mehanizmu sa oprugom, u dječjoj igračci ili kod starinskih uličnih časovnika.
I to traje minut-dva. Izdeklamuje se neka informacija, bude pljuvanja, ali kratko, odsječno se čita rečenica. I kraj, prošla dva minuta, slušalac zna šta mora da zna, ko je magarac, ko izdajnik, ko patriota.
U Orvelovom romanu “84” opisana je praksa da teleekrani emituju podanicima emisiju Two Minutes Hate. Tako u fikciji.
Uvijek kad Ružičasti daju presovane dvominutne vijesti – ne mogu a da se ne sjetim prakse Dva Minuta Mržnje. Tako u realnosti.
Orvelove maštarije doživljavam dvojako. Snaga njegove imaginacije dopire i do našeg vremena, nije sporno. On opisuje davno u prošlosti i ono što će biti karakteristika savremenog društva – baš predviđa.
Ali je meni frapantan i drugi aspekt ovog fenoemna: imam utisak da današnji apsolutisti čitaju Orvela i koriste njegove ideje. (Oni su aktivni, a ne samo pasivni učesnici orvelizacije društvene scene.) Rekao bih: Baš namjerno kopiraju; sjede u kancelarijama, prelistavaju oni ili savjetnici i odjednom zastanu: pazi, ovo je više nego interesantno, mogli bismo i mi da probamo, ama super je! Pravo rešenje za nas. Kao poručena mjera, nema šta da samostalno mozgamo. Davaj to!
Orvel – izvor ideja za drskost savremenih vladara. Neka rešenja državne upravo pre liče na podražavanje Orvela nego na dokaz da su apsolutizmi svi isti, prostorni i vremenski razuđeni.
Vidljiv je ne samo njihov bezobrazluk, već i orni udruženi bezobrazluk držanih pisaca i “mislioca”. Pa svi su oni redom doublethinkeri! Ko je vidio da su ćosići ikad uhvaćeni u mrežu protivrečnih stavova? Imaju oni za sve dvostruke pasuse, o tome sam pisao ranije.
U tom smislu, inspirativan je, da, za naše svinje i politički roman Animal Farm.
