“Uspeh je ono što čoveku vrat lomi.” Travnička hronika, strana 99.
Lik zlog čoveka, koji ostari sa netaknutim vratom, Ivo Andrić ovako skicira. “Bezgranično i svirepo zao, on u stvari nije imao ništa do tog zla, jer mu ništa nije ni trebalo od života, osim toga zla.” Onda još i ovo: “… ostareo i više smešan nego opasan, on nije prestajao da piše raznim ličnostima u Carigrad i da, više po navici, dostavlja što god misli da zna i sumnjiči i ogovara koga god može. I danas je on mogao u tome slatko provesti noć, pogrbljen i zgrčen nad kratkom hartijom, kao što drugi provedu u veselom društvu ili ljubavnom zanosu. A činio je sve to prirodno, gotovo uvek bez lične koristi, po unutrašnjoj potrebi, bez stida, bez griže savesti, čak i bez straha.” (Strane 171/2).
Imao sam jednog ovakvom, u gradu K. Pljunuti D.T.
