Zvanična Crna Gora je nedavno, za Božić 2016, obilježila 100 godina od Mojkovačke bitke. Istaknute su na skupovima, između ostalih, i ove činjenice:
Mojkovačka bitka, vođena 6. i 7. januara 1916. godine, bila je završnica velike austrougarske ofanzive, koja je na crnogorskom frontu započeta novembra 1915. godine zauzimanjem Pljevalja i snažnim prodorom dolinom Tare prema Mojkovcu.
Cilj austrougarske vojske bio je osvajanje ovog prostora, a zatim napredovanje prema Podgorici, Mateševu i Andrijevici. Međutim, junačkim otporom u dolini Tare crnogorske jedinice su tokom decembra 1915. godine onemogućile realizaciju ovog plana. Time je olakšan ratni položaj Srbije. (Krajem 1915. tekla je preko Crne Gore operacija povlačenja glavnine od 90 hiljada vojnika iz okupirane Srbije.)
Mojkovačka bitka je najveći domet crnogorskog oružja u Prvom svetskom ratu. Po veličini i časti, ta bitka stoji u istom redu sa Krusima, Grahovcem, Vučjim dolom. U neravnopravnom borbenom sudaru zaustavljen je moćni neprijatelja, koji je dejstvovao poštujući zakone rata i vojnički kodeks toga vremena.
Zvanična Srbija se drugačije osvrnula na događaje. Pompa na RTS akademiji organizovana je tek 18. januara (?). Video-linkom iz Abu Dabija obratio se prisutnima (i televizijskim gledaocima) predsednik Nikolić: Ovo je dan kad je srpski narod odlučio da odbrani svoju srpsku vojsku; reč je o epopeji srpskog naroda iz Crne Gore. Poglavar Srpske pravoslavne crkve Irinej je rekao da je ovaj jubilej ravan ili sličan kosovskom jubileju; borci su izvršili veliki zadatak koji im je zadao tadašnji princ, budući kralj Aleksandar. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije ponovio je da nije bilo Mojkovačke bitke, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.
Uvod ovakvim tonovima dao je u beogradskoj Politici (17. januara) M. Bećković dan ranije. Pristup njegovim mislima imao je izvjesni Bilbija. U članku sa naslovne strane dvojac kaže da su Srbi (koji se ovim povodom dijele na Srbijance i Crnogorce) ustuknuli austrijsku silu. Razjurili. Ratnici su vjerovali u Srpstvo. Sem toga, dali su Reč. Grijalo ih je osećanje Srpstva i Bratstva. Crnogorci su srž Srpstva. Junaci s Mojkovca su svesno poginuli za Srbiju. Bitka na Mojkovcu, kao i Kosovska, više je u nadležnosti poezije, nego istorije. Tako je govorio Matija: ne naučni pristup nego poetske tlapnje zasnovane na mitu.
Tako smo mi, koji vjerujemo da o istorijskim događajima konačan sud treba da daje istorijska nauka, van domašaja razornog principa mita, žrtve bahatog pokušaja da budemo satjerani u ćošak i muk. (Posvemašnja uneređenost akademikovog narativa ne ostavlja prostora za racionalne osvrte.)
Milovan Đilas, u jednom periodu svog života prijatelj M. Bećkovića, drugačije je pisao o Mojkovačkoj bitki. Doslovno prenete rečenice iz Besudne zemlje (5. odjeljak II dijela), nekoliko njih, izgledaju ovako:
To je bila bitka na tri Božića.
Glavnina srbijanska, a s njom i vlada i dvor, u vrijeme Mojkovačke bitke već su bili izmakli i nalazili su se oko Drača i Skadra.
Mojkovačka bitka bila je čisto crnogorska.
Nepobijeđena, mojkovačka vojska našla se bez zaleđa, osjećajući se kao da je izdana.
Crnogorci su se na Mojkovcu klali bez predaha i padali na gomile, a oko Cetinja rasipala se njihova država zbog nevjerice i spletaka njenih vrhova.
Sad i ovo: “Ali je i nešto drugo bilo razlog sramotnom – nevojničkom – slomu vojske crnogorske – mračna i nejasna uloga srbijanske vlade.
Ova vlada, odnosno njen izaslanik u crnogorskoj vrhovnoj komandi, pukovnik Petar Pešić, ne samo što nijesu učinili sve da suzbiju, nego su podjarivali malodušnost crnogorskih vrhova čija je sva politika bila, i u ratu i u miru, već svela na to da golu vlast očuvaju. Srbijanska vlada je pripomogla da se crnogorska vojska ne povuče sa srpskom, kako se s krajem rata ne bi našle dvije vojske i dvije dinastije, što bi otežalo, a možda i onemogućilo stvaranje zajedničke države… žalost na Srbijance, na braću, zadugo je ostala, mučna i golema. Zar je morala da se uvali u sram slava i čast naša? Zar su morali baciti oružje oni koji su ga već više od trista godina sticali otimanjem od neprijatelja? Bolesna sjen pala je na divan san o Ujedinjenju, prije no je ovo i ostvareno.
Razumije se, Srbijanci nijesu krivi što su naši – crnogorski – vrhovi bili sagnjili u nasilju i samovolji. Ali oni ih nijesu smjeli gurkati na put sramotnog poraza koji je ranjavao dušu čitavog naroda, a da i sebi ne udare žig nebratstva.
Zar se sve velike stvari moraju ostvariti na prljav i zao način?”
Đilas je zaključio: “S Mojkovačkom bitkom skršila se crnogorska država: i sinulo, zadnjim sjajem, crnogorsko oružje”.
Osoba koja je iźela mnogu mirišljavu pogaču u toplom i prijatnom Đilasovom beogradskom domu imala je priliku da iz prve ruke nešto nauči i zapamti, te da bar dio istine ispriča kolegama iz institucija kakve su Akademija, Politika, Vojska, Crkva i Crvena Zvezda. Ništa se od toga poželjnog nije desilo, pa smo čuli onoliko svečarskih nesuvislosti i zadrtih laži u centru “Sava”. (Objavila eSpona 26 jan 2016)
Dopisano poslije desetak dana, pošto je Pesnik besedio kao laureat Vukove nagrade:
Bećković je rekao da je neophodno da se svakih 100 godina pojavi novi Vuk Karadžić čiji bi zadatak bio da uvede narodni jezik u književnost. (Veoma ofrljnut stav, vidim Selimovića kako se mršti.)
Bećković je rekao da se pokazalo da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se odvaja od naroda i narodnog jezika, do stepena kad je više niko ne čita i ne razume. (Ma čitamo Nušića i Steriju, i razumijemo ih. Akademici se odvajaju od naroda, ne pominju gnjidu pukovnika Petra Pešića, napr.)
On je istakao da je srpski narod stvorio besmrtnu narodnu književnost i naveo da je nemoguće da takav narod ne može da nauči najjednostavniju azbuku na svetu. (Praksa pokazuje da mnogi ipak ne mogu. )
Otpor opismenjavanju je nameran i ima neki duboki i dublji razlog. (Otpor dolazi od elite; kad bi opismenjen narod, i čemu, čitao SANU akademike?) Izgleda da zbog nečega naš narod nema velikog poverenja u pismenost (Jer elita laže, i tzv narod diže ruke od napisanoga.). Zato je njegova usmenost daleko razvijenija (To mu jedino preostalo. )
On je ocenio i da zahtev “piši kao što govoriš” nije prihvaćen i više služi kao upozorenje da tako ne treba činiti. (Potpuno normalan narod; lijepo su se proveli oni koji su potpisali sve što su govorili, na primer Verica Barać.)
Danas više niko ne piše ni onako kako govori, ni ono što govori, ni ono što misli. Piše kako ne govori, a govori kako ne misli. Zato niko i ne čita onako kako je napisano, čita između i ispod redova onako kako nije napisano. (Potpuno tačno. Čitanje između redova je jedini put progresa u društvu koje teroriše lažna elita.)
