“Srpski jezik sa ćirilicom (kao razlikovno obeležje zajednice), rehabilitacije kolaboranata (kao vrednosno utemeljenje zajednice), nastava veronauke (kao kulturno obeležje) jesu danas tri stuba na kojima treba da se osovi novi “srpski” nacionalni identitet. Ostavimo sad po strani što je svako od ovih pitanja potpuno pogrešno otvoreno i što se za njih nameću naopaki odgovori – stvar je ovde u nečem drugom. To što se ta pitanja sada ponovo institucionalno otvaraju pokazuje da nije završen (kao što nikada ne može ni biti) proces konstruisanja nacionalnog identiteta. To što je već neko vreme (desetak godina) država, ne garantuje Srbiji stabilan nacionalni identitet. Identitetska pitanja postavljaju se i na njih se odgovara uvek u funkciji traženja ili izbegavanja odgovora na druga pitanja, mnogo važnija od identitetskih. Što važi za Srbiju, važi podjednako i za Republiku Srpsku unutar Bosne i Hercegovine. Politička elita podmeće građanima identitetska pitanja, kako građani ne bi postavljali suštinska pitanja. Jasno je zašto to elita radi. Nije jasno zašto građani na to pristaju.”
Ovako na Peščaniku piše Dejan Ilić 14. jan 2016.
Povod je vajkanje magno-srba, kakvi su dodigo-srbi, što im se ne da ovo i što im ne prolazi ono.
