Sedamnaest Srbijanaca povrijeđeno je u velikom masakru u Parizu novembra 2015. Bezbijedni ovdašnji Srbijanci ponašaju se kao bijedni sociolozi. Ćute o uzrocima bijesa ubica. Evo su se javila dva izuzetka, Bakić i Kuljić.
Bakić piše ono što smo jedva dočekali (bili smo izgubili nadu) da pročitamo:
“Читаве породице Сиријаца и Либијаца беже од рата… Религијом опијени, а осиромашени, неправедним и агресивним односом САД, ЕУ и НАТО према муслиманима дубоко фрустрирани и услед читаве ситуације очајни, неки муслимани прибегавају терористичким злоделима. Пошто не могу да се супротставе надмоћном агресору на бојном пољу, нити да од бомби заштите сопствене породице, они се свете немилосрдно убијајући невине цивиле, било разносећи руски авион над Египтом било пуцајући насумично по Паризу.
Ко је следећа мета? Да ли ће ЕУ, руководећи се исламофобијом, постати фашистоидна тврђава?
Profesor Kuljić dodaje uz uobičajenu njegovu lucidnost:
“Како се понашати? Велики ће одлучити, а ми треба да се сетимо два обрасца из наше историје. Два опречна хабитуса. Први је Димитрије Туцовић, који је почетком 20. века доследно гласао против ратних националних кредита. Да је то чинила и остала европска левица, светског рата не би било. Други је владика Николај Велимировић, близак Љотићу, који је двадесетак година доцније писао да Срби бране крштену Европу од племена ниже расе са истока. Српска власт то данас не каже, тиме се хвали Виктор Орбан. Наша власт данас само пропушта сиротињу са истока оном истом Западу који покреће ратове на Блиском и Средњем истоку. Пропушта само онолико колико Запад допушта. Србија је лојални део режима управљања миграцијама. Солидарност српске власти није левичарска него меркеловска.” I zaključuje:
“Не Николај, него Туцовић.”
Đavola će ga Vlast poslušati. Upravo jesenas vucenjaju po Beogradu grob Dimitrija Tucovića koji je izgleda dobio monarhistički metak u leđa na braniku Otadžbine u Velikom Ratu.
