Marko Simonović (Institut za jezike, Utreht) piše i govori naški (četvorojezički):
‘Otkrit ćemo najbolje čuvanu lingvističku tajnu: da si možemo do prekśutra zabranjivati da izgovaramo i pišemo određene reči i konstrukcije, ali se nikako ne možemo sprečiti da ih razumemo, te da se jezik pravi i održava komunikacijom, koja je među nama vazda nesmetana. Netko će, dakle, morati objasniti govornicima da zajednički jezik nije samo ono na čemu se pevaju ratničke pesme, ispredaju nacionalni mitovi i piše junačka historija, nego jednako tako i ono na čemu se optužuje, vređa i psuje majka na etničkoj osnovi…’
’Zajednički je jezik, primetit će možda netko, čak i ono na čemu se vodi diskusija o tome šta činiti kad već nema zajedničkog jezika…’
’Sve što je potrebno jest službena potvrda da je naš jezik, kako god ga zvali, jedan jezik i da govornicima našeg jezika ne treba prevođenje.’
’Termini “bosanski jezik”, “crnogorski jezik”, “hrvatski jezik” i “srpski jezik” svi sadrže jednu elementarnu neistinu, jedno obećanje jezične granice tamo gde jezične granice nema.’
