Čitam Kusturičinu knjigu Smrt je neprovjerena glasina. Podvlačim nesuvislosti, to mi je motiv ovog dangubnog posla. Mnogo književnog netalenta među tim tvrdim koricama. Autor nikako da dosegne umetnički nivo, jer takva je njegova ambicija u poduhvatu. Najbolje da pokažem primerom šta čitalac očekuje. Raša Popov iznosi svoja sećanja na izbeglice, pa piše:
“Кад је мој таст, 1941, закључао кућу крај Уне и кренуо на воз за Београд, Липе и Смедерево, окренуо се ка башти и видео кућне мачке како су се попеле на ограду и гледају за њим. Кад је у поновном удару на наше људе, августа 1995, тастов сестрић Мића кренуо да се “фићом” упути ћерци и зету за Београд, врата није закључао, да му их не развале. Окренуо се ка огради и опет видео мачке како гледају за њим. После 54 године иста слика која раздире срце.”
Sjajno, sjajno. Nezaboravna, poetska slika. Napuštene mačke gledaju nevoljnike koji spasavaju gole živote… Toga se ne može naći kod režisera, boksača, marihuaniste (jer sve je to, i još više, u romanu autor Nemanja, po sopstvenom priznanju).
