Zoran Radisavljević piše u Politici 8. decembra 2014. tužne stvari. Daje prikaz jedne knjige koja govori o plagijatima u poeziji. Evo odlomka:
Велика је сличност, најблаже речено, и између песме Паула Целана (1920– 1970), под насловом “Сјај зеница твојих” и песме Васка Попе (1922–1991), с насловом “Очију твојих да није.” Целанова песма почиње стиховима: “Испод сребрних обрва / Зеница твојих да није/ Да ли би било неба/ У нашој слепој соби”, а Попина: “Очију твојих да није/ Не би било неба/ У нашем малом стану.” С две песме заступљен је једино Оскар Давичо (1909–1989). Приређивач налази сличност између песме “Језа” Анрија де Рењијеа (1864 – 1936) и Давичове песме “Страх”. Прва почиње стихом: “У математици крви нож језе тресе се и кључа”, а друга: “Нож језе стрмо се тресе у живим могилама.” Невероватна је сличност и између песме Чезара Павеза (1908 – 1950), под насловом “Моја Сицилија”: “Сицилијо међу звонима, међу стадима / Сицилијо међу пастирима по брдима / Сицилијо засједо међу осветама / Сицилијо фруло међу народима” и чувене Давичове песме “Србија”: “Ој Србијо међу људима на њивама / Ој Србијо, међу песмама, међу стадима / Ој Србијо, песмо међу народима.”
A sada onaj bez koga, izgleda, ne može nijedna brljotina u kulturi – nesrećni Jevrem:
Најдрастичнији пример “ресавске школе”, свакако је песма Јеврема Брковића (1933), под насловом “Све се десило прије рођења”, која је дословни препис песме Душана Васиљева (1900–1924), с насловом: “Писмо Аници”. Брковић је “своју” песму само ијекавизирао. Ништа друго није мењао.
Tužno. Postoji li naša kultura, uopšte?
