Uzdržani istoričar, professor Kuljić, pročljučao u bosanskom loncu:
“Класно у региону без успеха угрожава национално. Регионални политичари се надмећу већ четврт века у преусмеравању класног бунта у одбрану нације. Какве су шансе класног очаја у актуелној босанској Хусинској буни 2014? Мале. Зашто? Зато што су се све силе савременог света удружиле против класног. И Брисел, и Сарајево, а изгледа и Београд.
…Здружени страх свих владајућих у региону, чија легитимност почива већ дуго на чувању националног и на маргинализовању класног, вероватно ће свладати најновији удар гладних и поново га преусмерити ка чувању националног. Некада се овај механизам звао социјалшовинизам. …Јесте гладни, али достојанствено чувајте националну демократију. “И самурај који није ручао достојанствено држи чачкалицу у зубима”, говорило се некада у Јапану. …Брисел је кадар да сваку револуцију у банана државама редукује на буну.
Остаје класично питање: да ли је у Босни пролазна буна или тектонска револуција? Није локална тузланска буна, али није ни револуција. Шта је онда? Разливени, неканалисани и неосмишљени очај гладних у дигиталном 21. веку. Да ли је босанско насиље против насиља бабица која у себи носи ново друштво? Није, нажалост. Неосмишљени бунт не може бити револуција. За револуцију је потребан пројекат и идејна авангарда. Потребни су антикапиталистички интелектуалци. Нема их. Њихов класни ангажман је разгризао национализам и неолиберализам. Умрежени су у разне пројекте заштите националних и верских мањина и већина. Узалудне су све друштвене мреже које данас брже мобилишу незадовољство него у предигиталним временима. Нема пројекта еманципације. “Фејсбук” је заменио речитог Троцког на тргу. А без живе речи просвећене авангарде не могу се рушити темељи капиталистичког тајкунизма. Лишен револуционарног пројекта, масовни удар гладних у Босни ће се вероватно и завршити као ефемерна буна. Камо среће да се преварим!”
Ali ovo: gladni samuraj s čačkalicom…
Oglasio se i dragi Slavuj Žižek: Ono što je Maks Horkhajmer još 30-ih rekao o fašizmu i kapitalizmu (da bi oni koji ne žele da kritikuju kapitalizam, trebalo da ćute i o fašizmu) može se primeniti i na savremeni fundamentalizam: oni koji ne žele da kritikuju liberalnu demokratiju takođe bi trebalo da ćute i o verskom fundamentalizmu.
…Čak i ako protesti postepeno izgube na snazi, biće zapamćeni kao kratkotrajna iskra nade, nešto kao kada se sukobljeni vojnici bratime iznad rovova u Prvom svetskom ratu. Autentični emancipatorski događaji uvek zanemaruju partikularne identitete.
