Kakav veliki stil kod Tomasa Mana. U romanu Izabranik čitam na strani 39, početak glave Gospodar Ajzengrajn:
“Ali kad minu nekoliko meseci, vojvoda kod svoje dragane primeti neku grdnu pometenost i preneraženost, kao i ucveljenost, i njezina navika, zajednička oboma, da ponekad postrance pogleda iz očnog ugla kao da osluškuje, postade stalna i trajna, te se činilo da uopšte više ne može drukčije da gleda, pri čemu su još njene ljupke usnice bile stravično otvorene.”.
Majstor od zanata.
I prevod je solidan, na dva mesta (69 i 117) piše “trupački”, što meni neko nije dozvolio kod Galileja… “Trupački se na konja vinuh.”
Još piše Man:
“Što ti je ljudsko srce: lopta što leti između malodušnosti i oholosti.”
“Treba da izrično govorimo i stvari nazivamo njihovim preavim imenima, kaštige naše radi. Jer govoriti istinu, to je kaštiga”. (192)
“Jer, dok je ona klečala, ruku sklopljenih pod bradom, srce joj se tako prepunilo verom i srećom da se jasno videlo kako je oko njene glave malčice svetlije no što je inače bilo u polumračnom sobičku sa škiljavom svetiljkom.” (238)
“Tamne mu oči, međutim, zatreperiše suzama kad se okretoše ka pokajnici, no pogled mu se time nije lišio čvrstine, što je retko i lepo: čvrsto gledati kroz suze” (274).
“Ovo se naziva nepotizam, no protiv njega se ništa ne može kazati ako ga zasluge opravdavaju” (282).
E.
