Sa naše adrese nismo išli na onaj referendum o Ustavu. Bila je to glupa formulacija, s jasnom tendencijom da nam omča bude oko vrata. Kao u Srbiji žive Srbi i pođeko, kao Kosovo je Srbija.
Rekli su nam jednog dana, prošlo je, zaključali smo srce, ključ smo bacili u duboko Dunavo.
Onda je Vuk D rekao negde u jednoj slovenskoj zemlji, ničim izazvan, jer on jedino tada i priča, da je referendum bio lažiran, nije se dobilo dovoljno DAova.
Ko te pita.
Ali obavešteni književnik Bas evo konačno (22 mart 2013) glasno opisuje situaciju sa usvajanjem Ustava, poslednje brane:
“… da se podsetimo okolnosti pod kojima je doneta “poslednja brana”. Ovako je to bilo: Sastali se Koštunica (pod teškim uticajem samog sebe), budući džumhurbaškan Nikolić (pod teškim uticajem ničega) i Tadić Boris (pod uticajem teških halucinogena koje mu je Sahibija već mesecima sipao u kafu). I šta? Tri gospodina se lepo dogovorili da se njihov privatni ustav ima doneti po hitnom postupku. Rečeno, učinjeno. Sa reči se prešlo na dela. Narodnim poslanicima, umal ne rekoh narodnim fikusima, podeljena je nekakva šapirografisana kupusara i rečeno im je da za to glasaju, jer tako od njih zahtevaju viši, državni, interesi. A uzgred i neki opipljiviji autoriteti. Potom je upriličen maratonski referendum koji je imao trajati sve dok se ne sakupi potreban broj glasova ili dok aktivisti patriotskih stranaka lopatama ne ubace onoliko listića koliko je potrebno. Uprkos tome, negde pred kraj drugog referendumskog dana zainteresovanost građana za lopovski referendum beše tolika da je pretila ozbiljna opasnost da propadne. Na kraju je, iz bolesničke postelje, nota bene, podignut počivši patrijarh Pavle, a pojačane su i lopataške ekipe, pa smo, Gospodu hvala, dobili najviši državni akt zahvaljujući čemu smo se spasli od “razbijanja”. Ukoliko vam se, cenjeni publikume, čini da smo uprkos tome ipak temeljno razbijeni i razbucani, e onda, niste u pravu. Jer u ustavu piše drugačije.”
Što bi rekao V. Ivančić: “Koncept nacionalne države mnogi su u stanju različito interpretirati – s oružjem u pripravnosti, poput Ruže Tomašić, ili s najboljim namjerama, poput Zorana Milanovića – ali radi se o tome da se on promijeni.” Na to dodaje Dežulović: “I tako svaki jebeni put. Najlakše je, naravno, reći da su Hrvati budale. To bi sve objasnilo. Problem je, međutim, što drugog objašnjenja nema.”
Za principijelno čitanje, nema veze što se upotrebljava riječ “Hrvat”. Stavite što god hoćete, samo da se tiče vašeg života.
