Svetom je prostrujala izjava (krajem januara 2013) nemačke kancelarke Angele Merkel. “Naravno da smo večno odgovorni za zločine nacional-socijalizma, za žrtve tokom Drugog svetskog rata, a pre svega, za holokaust.” Založila se da se ovo stalno ponavlja, “kako rasizam i antisemitizam više nikada ne bi imali nikakve šanse”.
Kod ozbiljnih ljudi u Srbiji postoji konsenzus oko sledećih procena:
1. Ljudima u vlasti oduran je antifašizam; 2. Rehabilituju se ratni zločinci; 3. Ratni zločinci se proglašavaju za oslobodioce i antifašiste; 4. Ide se ka državnom prećutkivanju godišnjica velikih pobeda nad fašizmom, uključujući i definitivnu; 5. Spomenici i obeležja borcima protiv fašizma su zapušteni; 6. Spomen parkovi postaju deponije (u Kragujevcu, bista narodnog heroja Cane Babović je na smetlištu); 7. Naši političari se ne druže sa antifašistima u danima sećanja na Drugi svjetski rat; 8. Bacaju se u medijima govna na one koji se usude da kažu istinu o karakteru tog rata (političare podržavaju nameštenici raznih profila, zapazili smo lekare ristiće i đukiće, sa klinika od Gradišta do Beograda)
Jesmo li to stigli do tačke kad se o vraćanju u doba Slobodana Miloševića ne može govoriti kao o retrogradnom procesu? Naime, on je bar jasno govorio protiv hitlerizma.
Bio bi veliki napredak da se odreknemo naci-nostalgije bar onoliko koliko čini vlast u samoj Njemačkoj.
Ovako, muka i groteska.
