Ne sećam se da su nas ikad u školi motivisali da pročitamo ovakvog Miloša Crnjanskog:
Spomen Principu
O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!
Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.
O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.
A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.
Postoji i ova kod Crnjanskog:
Vojnička pesma
Нисам је за сребро ни за злато плако,
нити за Душанов сјај.
Не бих је руком за царске дворе мако,
за онај блудницâ рај.
А шта је мени до тих мраморних двора
тучног поноћног сата,
што очима слепим одбијати мора,
сестри срамној од брата?
А шта је мени до велможа у свили,
са соколом на руци?
Отац ми је себар што на точку цвили,
а кћер ми глођу вуци.
Баш ништа ме за цркве
душа боли,
за силнога цара дом.
За грчке иконе полегуша голих
у робовском храму мом.
Gladan i krvav je narod moj…
