Skerlić se jedio i grizao svoju džigericu dok je pisao: Mi mali budžaklijski narodići. Možda je od toga i umro rano, u 37.
“Sporta radi i špekulacije radi, političari se prepiru ko je kome pokrao jezik”, navodi Mladen Vesković ovaj citat.
Sada nešto što nije napisao nijedan Crnogorac, pa ni Grk Nikolaidis: “Današnja država nije ništa drugo do organizovana kapitalistička klasa, i ona je te čisto materijalne interese primila kao svoje nacionalne zadatke, i tim polugusarskim željama i težnjama udarila masku interesa civilizacije i hrišćanstva.”.
Takođe, sledeće nije rečeno povodom Republike Srpske, pa progutajte: “Nikada možda na kugli zemljinoj sila nije bila brutalnija, slabi bespravniji, a veliki zločini prikrivani krupnijim rečima.”.
Naša muka je još i u sledećem: “Zavist, zloba, surevnjivost, inat, razmetljivost, oholost – to su očevidne osobine našeg nacionalnog karaktera. Kod nas je puno ljudi koji misle da svet počinje od njih i da radi njih postoji, koji iskreno drže da su središte vaseljene i da bez njih ne bi sunce grejalo.”.
Ispred Kragujevčana, bio je malo i poslanik. Kad je vidio stanje u predstavničkom domu, formulisao je slavne rečenice, da Skupština počinje da se kolonizuje šumskim čuvarima, da je suverenitet dat ljudima čije smo vaspitanje zanemarili. Naravno da je ovo zazvučalo skandalozno; lekcija je nažalost naučena, i danas su u Narodnim bibliotekama i skupštinama samo drugovi društva svoga.
Intelektualnu svoju slobodoumnost plaćao je Skerlić teškim šikaniranjem.
