Ko ponese zvanje dezertera, neće ga se lako otresti. Glasniji su opanjkivači od onih drugih. Dosta je u “eliti” onih koji mrzijedu neposlušnost – bilo kojeg porekla. Sasvim su rijetki novinarski glasovi koji kažu da su tzv dezerteri “prozreli propagandnu laž i nisu hteli da ratuju za Slobu i njegov režim; to bi bio zločin; ostalima – ko je kriv. Istorija je dala za pravo ovima drugima, kao što znamo, a još su pritom od početka govorili da te avanture neće dobro svršiti – kao što i nisu. Oni neće da im se kao otežavajuća okolnost uzima to što su bili pametni i pošteni; i dalje verujem da je predlog pokojnog Stojana Cerovića – spomenik Neznanom dezerteru – dobra ideja. Dezerteri su nam sačuvali ono malo obraza.”
Jugoslavije bez Slovenije nije moglo biti, to je ono što ne žele da shvate mnoge anahrone generalske tikve. Nije vojska bila mjerodavna da skraćuje definiciju SFRJ. U skladu s tim, dezertera u poslednjoj deceniji prošlog vijeka nije ni bilo. To lucidno i duhovito formuliše novinar Vasić:
“Dezerterima se, dakle, zamera što su bili pametni. Ko im to zamera? Ljudi koji su izgubili četiri rata, ne zbog dezertera, nego zato što su išli u ratove koji se dobiti nisu mogli. Je l’ to jasno? Razlaz!”
Svaki dezerter ima svog dezerterijera.
