Počeo sam u jubilarnoj godini da citiram Andrića, pa da preteram:
“Ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene, sve će se oko nas, zajedno sa nama, raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima, i od ovoga što zovemo našim svetom neće ostati ni ime, ni iko živ da ga izgovori.”
Kad je ovo zapisano? Svakako pre smrti, koja je Andrića sustigla 13. marta 1975. Ali hajde da pomenemo godinu 1983, kad se knjiga iz koje citiram pojavila. Znači, Andrić je tačno predvideo, na vreme upozorio: ako počnemo prebrojavati jame i kosti (Bećković, Milošević) i šetati svete mošti (Pavle, Milošević) – eto nama plamena bez pepela. Eto nama klanja i selidbi poslednje decenije dvadesetog veka.
Od našeg sveta neće ostati ni ime… Ali Andrića ne čitaju ni početkom Milenijuma. A trebalo bi jasno upozoriti, kao što je Andrić znao da signalizira, i kao što to danas čini Koraks:
Ne uzbunjujmo unutarnjost mrtvih stvari po Adi Ciganliji. Reč je o budućnosti “našeg sveta”.
