Ambasador Konuzin, prigodom 22. juna (godišnjica Hitlerovog napada na SSSR) piše u Politici i ovo:
“На карти Европе, прекривеној браон бојом, била су приметна само појединачна острвца правог отпора – Енглези, сакривени иза Ламанша, српски и грчки партизани.”
Ekselencija se izražava precizno: partizani. Ne pominje četnike. Ne mari za Draškovića i njegova dva pokreta otpora.
Narod koji je izgubio više od deset miliona građana u Drugom svetskom ratu zna dobro koga treba ubrojati u antifašističku koaliciju.
Tadić misli da predsedniku Rusije može uz rukovanje da ispriča neki izanđali vic, te da sve svi smeju. I da “sakrije” naše krivotvorenje istorije 41 – 45, zakone u Skupštini i glorifikovanje Draže perom i lopatom. Te da ćaskamo sa organizacijom NATO u sred Beograda.
Tadić misli da Putin ne zna da je kod nas hvaljenje fašizma nekažnjivo delo, zatiranje Jajinaca parivodićko delo, stanje ruskih i partizanskih grobova bašmebriga delo.
Tadić misli da je učinio puno za naš put prema Evropi, a da je relativiziranje kulturnog modela antifašizma – naše unutrašnje pitanje.
