DD predlaže da se vidimo u hotelu Srbija sjutra u 18:30. Dobro.
Sjutra se on javlja dva sata prije ugovorenog termina: daj da se vidimo kod Cvetka. (Razlog promene prvobitnog plana, koji je meni bio povoljniji: možda će kiša, pa mu je u tom smislu Zvezdara zgodnija lokacija.) Dobro.
Miloš me vozi do Cvetka; umoran je posle napornog dana u firmi; troši benzin; rđavo je vrijeme, gužva je na ulici. Dobro.
DD neće sa sjednemo u skromniji lokal pored Cvetkove pijace, traži da idemo do Liona, ima preko Bulevara otmenija kafana. Dobro.
Pijemo sok, razgovaramo. Otkriva pravi razlog susreta posle dugog perioda u kojem me je izbjegavao, a često i nacionalistički opanjkavao: ćerka Milena ima problem da započne docenturu na građevinskom fakultetu u Beogradu. Mogu li ja tu nešto da intervenišem?
Traži da zapiše broj telefona – ne radi mu olovka. Koristi moju olovku. Dobro.
Ja plaćam račun, nešto oko 500 dinara (pet eura). Dobro.
Plaćam taksi da me vrati kući, još 500 dinara. Dobro.
DD je zaboravio da je ljut na mene. Ljut je jer sam devedesetih premalo trgnuo (kao četnik) na njegovom šovinističkom kantaru.
Evo bilansa koji me veseli:
Velikodušno mi je uzeo tri popodnevna sata, sat odmora i benzin Milošu, meni još i hiljadu dinara i olovku – samo zato da mu učinim uslugu.
Takav je Hercegovac Dragomir. Duša od Srbina.
Dok smo se pozdravljali na rastanku videh mu blagu svetlost velikodušnosti u očima pod osedelim obrvama. On pođe nizbrdo, ja uzbrdo.
Usput, mislio sam kako ga još krasi krepak glas. Uistini, rasno nacionalističko grlo.
