Čitam u novinama (7. decembar 2010) da David Albahari predlaže, kao sredstvo građanskog otpora lošoj vlasti, ovako nešto: Овом приликом предложио бих нову врсту протеста, тзв. прозорску грађанску непослушност. Наиме, у одређеном тренутку, рецимо у три по подне, сви грађани би требало да отворе неки прозор у својим становима, али оне који гледају на улице, и да наредних два-три минута понављају исте реченице: „Никоме нећу дозволити да замрси нити моје судбине и да ме лишава мога поноса. Свој живот желим да проживим онако како то ја желим а не онако како то желе други”.
Pa, Vuk Drašković se slaže s tim – on je to i praktikovao u akcijama podrivanja režima SM. Lupalo se i u šerpe, svi tačno u pola osam. Uočavam finesu: za Davida je „komunistička diktatura” ono što je bilo pre SM. Za Vuka je i SM komunistička diktatura. (Ne znam da li bi se David i Vuk složili oko Davidove misli da je Grcima danas gore nego Srbima.)
Vuk i dalje zavija: bez kralja ne valja (David ćuti). Na stranačkom SPO skupu pevala se himna, s rečima: „Bože spasi, Bože hrani, srpskog kralja, srpski rod”. U zvaničnom tekstu himne stoje reči: „Bože spasi srpske zemlje, srpski rod”.
A na te riječi nevaspitne nikog da se ritne! Bio je u Sali Predsednik Republike, pa ništa.
A što bi trebalo uopšte da se neko ritne? To nam uljudno objašnjava Momčilo Grubač, univerzitetski profesor prava, бивши председник Савезног уставног суда. Државни симболи заштићени су и Уставом Републике Србије. Citat:
– У члану 173 Кривичног законика прописује се кривично дело које се односи на злоупотребу државних симбола. Ту се наводи да ће се казнити новчаном казном или затвором до три месеца онај ко јавно изложи порузи Републику или њену заставу, грб или химну, њене симболе. За постојање тог кривичног дела, дакле, потребно је вређање које се може састојати у неком гесту омаловажавања, подсмевања, изругивања и које мора бити учињено јавно.
Ovo je odlično rečeno. Sledi profesorov žalosni, jer nekonzistentni zaključak:
„У овом случају, мислим да кривичног дела нема. То што је интонирана нека друга песма, а не државна химна, не значи да је званична химна извргнута руглу. Ту нема места за интервенцију органа гоњења, може се само оквалификовати као један непристојан акт, али никако као нешто што има правну реперкусију. Не представља увреду химне ако ви певате нешто што није дословно текст, нарочито на таквим скуповима који немају државни карактер, а овде се радило о једном страначком скупу”.
Grubač u zaključku intonira „neku drugu pesmu”. Zašto je onda nepristojno pevati neku drugu pesmu?
Ne, svesno odstupanje od doslovnosti jeste uvreda državnog simbola, učinjena javno – na stranačkom skupu.
Čak i kada mu prisustvuje Predsednik Republike.
Bivši čelnik Najvišeg Suda preferira nešto kuso, umesto zakonske reperkusije.
