Kad Mirko Kovač kaže u jednom intervjuu: „Kada jedan čovjek isključuje sebe iz neke zajednice, bilo da nekamo odlazi ili bira ono što se naziva „unutrašnji egzil”, onda je i jezik bitna stavka te osobne drame. Onaj srpski jezik negdje od druge polovine osamdesetih godina, više nije bio moj jezik. Jezik rata, mržnje, uvreda, huškanja na druge, izazivao je otpor u meni. Ja više nisam razumio mnoge ljude, poznanike, pa i bivše prijatelje…”
Onda njegov kritičar drvlje i kamenje, tako što zaboravi na pokaznu zamenicu „onaj“, pa ostane srpski jezik kao takav.
Nižu se uvrede i citati, ali se strogo zaobilazi centralna tema spora, a to je crveni dio Kovačeve izjave: „Ne, ne, ja se s njima nisam obračunavao, niti sam imao potrebe za tim. Niti bih to, na kraju krajeva, mogao, jer nisam potkovan znanjem na tom području. “Šverceri vlastitog života” to je sjajna knjiga filozofa Milana Kangrge, praksisovca koji je ostao dosljedan. Ono što je mene potaknulo da pišem o tim “švercerima duha” gotovo da i nema veze s marksizmom, nego prije s moralom i intelektualnom izdajom. Ako jedan ugledni filozof, u svijetu cijenjen, kao što je bio Mihajlo Marković, postaje ideolog Miloševićeve partije, a potom se priklanja Šešelju i njegovim fašistima, onda se tu više ne radi o marksizmu nego o bijedi duha. Kao što je jadno da praksisovci Tadić i Stojanović završe u naci-brlogu. Zagrebački praksisovci, oni najbolji, ostaju dosljedni, ostaju kritičari uskogrudnog Tuđmanova nacionalizma. Mene je samo taj obrat zanimao. I u tome sam uspio. Iako sam se našao na tuđem terenu, ja sam se za taj nastup pripremio i napisao tekst s lakoćom i humorom.”
