Moram u cjelosti da citiram Mirka Đorđevića, zbog hrabrog iznošenja činjenica koje danas nijesu mile ljudima u vlasti:
„Samo za poslednjih godinu dana registrovali smo da je rečklerofašisti u medijima upotrebljena više od sedamdeset i sedam puta – uvek kada se na beogradskim ulicama pojave razne grupe i grupice uspaljenih nacionalista kojima je do skandala.
Čak ni ozbiljni listovi u Beogradu i Novom Sadu – ipak i toga imamo – ne vode računa o tome šta to znači, i da li to treba vezivati za Srpsku pravoslavnu crkvu. Te grupice se okupljaju oko crkve, kite se krstovima i ikonama i reklo bi se da to zaista potiče iz SPC, da su to nacisti i fašisti u mantiji, ili monasi. Kao i uvek, činjenice govore o nečem drugom – ili dosta drugačijem.
A činjenice su, poslovično, zaista tvrdoglave. Naša SPC nema neku fašističku tradiciju, uz malo izuzetaka iz prošlosti koje valja pomenuti, pa i objasniti, ako se ima kome objašnjavati. Nije da nismo imali i jednog Nikolaja koji je u javnom predavanju na KNU 1935. izrazio divljenje Hitleru koji čini ono „što se priliči svetitelju, geniju i heroju”. Jeste, tako je bilo, ali je taj isti Nikolaj 27. marta 1941. poslao telegram iz Vrnjačke banje u kojem je pozdravio hrabri čin generala Simovića koji je pučem oborio profašistički režim kneza Pavla Karađorđevića. Istoga dana se patrijarh SPC Gavrilo tri puta obratio sa balkona Patrijaršije – potom i preko beogradskog radija – i pozvao narod da se odupre Hitlerovoj nakani. Jeste. Tako je bilo. I crno i belo. Kolebao se još 1937. patrijarh Varnava, i tvrdio kako „mi verujemo Fireru koji vodi borbu iz idealističkih pobuda”. Da, bilo je i toga, ali to su mrlje koje je SPC potom strpljivo uklanjala i još ih uklonila nije. Nije da nismo imali i monaha Mitrofana Matića koji je pevao koračnice Dimitriju Ljotiću. Nesrećnika su zaklali Račićevi četnici. A taj isti Ljotić je dva puta javno u svom listu „Naša borba” zario bukvalno nož u leđa SPC – denuncirao ju je javno kod Nemaca, u svojoj paškvili „Ni vrući ni hladni”. Nije da nije bilo sveštenih lica i kod četnika i kod ljotićevaca i Nedića, ali je najveći broj bio među antifašistima. Od 21 episkopa, pet je ubijeno od strane fašista, uz 370 sveštenika i monaha, koji su kao mučenici položili svoj život u borbi protiv fašizma. „Spomenica” objavljena 1960. je danas zaboravljena knjiga – niko ne zna zašto.
Ovi gradski i seoski đilkoši srpski koji slave Himlerov rođendan, ne, to nisu fašisti već gubitnici ili njihova deca iz ciklusa izgubljenih Miloševićevih balkanskih ratova 1990-1996. Oni se kite bedževima Karadžića i Mladića – i sve se to kod njih u glavi pomešalo. Više brige zadaju neki dostojanstvenici iz dične SANU koji nisu ni vozilom GSP-a pošli do Starog sajmišta i Jajinaca. Ti doktori – psihijatri i teolozi, sve u jednom licu, koji su u Nedićevoj Srbiji našli „postojbinu duše”, jednostavno buncaju. A rešenje je – barem za SPC – prosto: ona treba da se sinodalnim aktom, ili običnom izjavom, ogradi od tih klerofašista. No, SPC i neki u njoj neće i slika kvislinga Nedića će ostati u nizu slika na čijem čelu stoji časno ime i mili lik prote Mateje Nenadovića – prvog predsednika srpske vlade.”
