U Beogradu, 27. aprila 2007, suđenje za ubistvo predsjednika vlade Zorana Đinđića je pri kraju – iznose se završne riječi. Advokat odbrane Nenad Vukasović je navodno izjavio da je trebalo (a nije se desilo) da sud ispita doprinos samog Đinđića svom ubistvu.
Mnogi su šokirani zahtevom da se analizira doprinos žrtve atentatu. Zahtev je izrekla normalna osoba u regularnom sudu države koja ima pravne institucije. Da li sve to ide jedno sa drugim? Konsternacija mislećih ljudi je potpuna.
Događaj najviše govori o dubini zavjere protiv premijera. Kao da je mnoštvo zavjerenika obavezano kontra omartom – ne ćutati, stalno govoriti i nikad ne priznati poraz. Kad je izbijen iz ruku jedan argumenat, odmah potežu sledeći u unapred smišljenoj piramidi opstrukcije. Tvrdite da su bila dva pucnja? Ne, nego tri. Tvrdite da je pucano iz Gepratove? Ne, nego iz Birčaninove… I tako unedogled. Tek što su izgubili jedan oslonac, stupaju na drugi – još klimaviji. Svako naredno osporavanje je sve blesavije.
Suština tog postupka je u ovakvom pristupu karakteru logičnog razmišljanja: ne pristajem da izgubim nešto bitno (vlast, novac, karijeru, slobodu…) samo zato što sud logički dokazuje moju krivicu.
Tamo gdje se do te mjere potire logika na kraju presuđuju snajperisti. I obrnuto: presudio je snajperista, te o tome ne možemo raspravljati sa stanovišta logike. Svaka nebuloza je dopuštena.
Ali, konsternaciji nema mesta! Izjava je promišljena u jednom aspektu. Advokat je formulacijom rečenice ostavio mogućnost da iz tijesnaca, ako do njega dođe, poruči: Pa vidite li, žrtva je ubijena jer samovoljno nije htjela što su suparnici zahtijevali. Da je žrtva prihvatila bar kohabitaciju (ako mi ne znamo, žrtva je svakako znala s kim kohabitaciju) – bila bi živa. O svom životu i smrti žrtva je mogla, na vrlo predvidljiv način, sama da odlučuje. Zar to nije potez o kojem ne odlučuje ubica? Pa onda o karakteru poteza koji nije povučen treba sud da otvori raspravu, pošto nije a priori sva krivica na strani ubice. Sud može na kraju da se prikloni mišljenu o perfektnoj nevinosti žrtve, ali na osnovu prethodne rasprave koju traži Vukasović. Jedan je ministar ovako rezonovao: Ako su žrtvu ubili u stanu u prizemlju, sud treba da ispita odgovornost žrtve što se nije odselila na petnaesti sprat u zgradi bez lifta (ubicama bi bio otežan zadatak, zar ne?). To razmišljanje ima fundamentalnu potporu; u skladu je sa poslovicom koja kaže da pomognemo sebi da bi nam drugi (i sam Bog) pomogli.
Dakle, advokat ništa ne prejudicira. On samo traži da odustanemo od logike. To kao prvo. Posle toga je već lakše napustiti i pravo i moral i… Ne mora se uvijek izgubiti život. Alternativa je:
Zbogom pameti. To kaže majkin sin Vukasović.
Ko ovo ne shvata, zar nije bar ovolicno kriv za hitac u sopstveno srce?
