Još se evropska politička elita nije bila čestito ni vratila iz Moskve, sa proslave 60 godina od pobjede nad fašizmom i nacizmom, kad li naš predsjednik B. Tadić nastupi sa izjavom o partizanima i četnicima. Izjava je suštinski toliko providna, da se ne moram truditi da je prenesem u bukvalnom obliku. Ništa nije izvađeno iz konteksta, rekao je “Koga još briga za priču o četnicima i partizanima.” Ili tome nešto slično.
Razumljiva je njegova potreba, da se osvrne na problematiku partizana i četnika. Jer je njegova država dan prije dobila šamar od antifašističke javnosti Evrope što su zvaničnici Srbije ugurali u stroj pobjednika iz 1945. godine i jedan kolaboracionistički pokret. šamar je pljesnuo, o, čulo se svakako…
Boris se nadao da loše ocjene i grdnje neće biti 9. maja. Osnov nadanje je u sledećem. Ako javno hvalim Solanu i pričam da hitam u Brisel, a takođe javno, ali lokalno, podupirem Dražu – ubijam dva zeca. Moderni sam proevropski demokrata i elitni domaći nacionalista. Imam svijet, i imam glasače!
Može ispasti da je ovo račun bez krčmara. Krčmara nema, prosto zato jer ni kafane nema… Toliko je to lutanje u magli.
Pokažimo da je pitanje “koga još briga za partizane i četnike”, po zamisli autora retoričko. Faktički, ono je posve realno pitanje. Tiče se sadašnjosti i budućnosti. Aktuelnost pitanja odmah su potvrdile dvije države u regionu: Hrvatska i BiH. Ali i pojedinci, među njima i ja.
Vlast se trudi da četničko pitanje proglasi unutrašnjo-srbijanskim. Ali sva njegova kontroverzna reputacija je spoljašnje-balkanska.
Razlika između partizana i četnika realna je i ista je ona koja postoji između olimpijade u Sarajevu i granatiranja Sarajeva.
Koga interesuje sve to? Tadićeve poslanike koji glasaju u skupštini da se, hitno, inaprijede četnici u antifašiste. Za te demokrate, Borisove, važnije je to pitanje od inoviranja zakona o elementarnim nesrećama. Prvo četnici, potom poplave. Znači, pitanje nije važno; ono je važnije!
Četnici žele da zapale školski dnevnik za period 1941/1945. Vlast im dodaje šibicu!
