Bliži se rasplet zapetljanih odnosa dvije republike u sastavu S&M. Ovog avgusta 2004. godine, upravo zbog toga učestalo je pitanje: šta je to u Srbiji neprihvatljivo za Crnu Goru poslije smjene Slob. Miloševića, o bože moj šta je to? Na stranu to što je zapušten uvid u srodno pitanje: šta je to što Srbiju odbija od ovakve crne Gore – pogledajmo ipak samo prvo pitanje, zavirimo u njegovu suštinu.
Dva su dobra razloga što želim tim da se pozabavim. Prvi je spektar ličnosti koje su voljne da tako nešto pitaju; postavljaju ga analitičari na TV, savjetnici na tribinama, profesori na okruglim stolovima, obični građani na rođendanima i tinejdžeri na žurkama. Drugi je razlog što pojedinci iz te goleme skupine, za vjerovati je, nastupaju iskreno. Možda samo dobro glume, ali ću ovdje pristupiti profesionalno i raspravljati priznajući svima an ženeral dobre namjere.
Odmah bih istaknuo jednu, volim reći neopovrgnjivu tvrdnju. Dok god u jednom selu gaze po leševima djece s rukama u džepovima i zviždučući šlager ‘I posle svega ja volim Njega’, ljudi iz susjednog sela imaju pravo, čak obavezu, da u mirnom protestu traže ukop mališana po hrišćanskom običaju, uz prisustvo roditelja iz trećeg sela. Ali evo neću inzistirati na ovom golemom nepreskoku. Hoću da iznesem i neke suptilnosti.
Elaboriram, gospodo, tezu; Kad Srbi iz Crne Gore zatraže od Srba iz Srbije otklon od hajdučije, steći će se dostojni preduslovi da na potezu Crnogorska Bijela – Srpska Crnja involvirani narodi civilizovano komuniciraju. Pogledajmo sada moduse manifestacije hajdučije.
Od malih nogu (i malijeh noga) upućuju nas školske vlasti na epske pjesme u kojima se borba za slobodu izvodi kroz povremene prepade koje hajduci izvode skokovima iz klekovog grmlja dolje na drumove i konfiskacijom od Turaka tri tovara zlata. Govorio sam već o tome da se danas u Crnoj Gori bez odgovorne književne analize ne smiju ove umotvorine bačati na intelektualni jelovnik učenika. Ima jedan akademik u Beogradu koji je potrošio cirka tri leđena mastila da oblati Lenjina koji pod mostom hoće da orobi carsku kasu, a prosuo bi šest leđena suza kad bi neko izbacio iz školskog programa u Crnoj Gori junačku pjesmu Oranje Marka Kraljevića. Govorim, dakle, o smišljenom utemeljenju hajdučkog mita (boli njih kita).
U samoj Srbiji, borba protiv ohajdučenja javne scene je duga i gorka. U najjačoj satiričnoj pjesmi najvećeg srpskog satiričara devetnaestog vijeka, a to je Đura Jakšić, koja se zove Al mi sada…, napisanoj 1856. godine, cinični boem veli:
Al’ još teže meni pada,
što ja nemam ko nekada
Mlado srce, moćne ruke;
Otišo bih u hajduke –
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke,
I na domu gojne voke.
Sve to mi još gledamo moj Đuro, i te zlatne toke, i te gojne voke i te dive crnooke koje se sada zovu estradne zvijezde, bar dok igraju arkan-kan na Zvezdinom stadionu.
Kad gradonačelnik može da šutne novinara u muda bez ikakvog sudskog raspleta toga nogetanja, to je hajdučija.
Kad ministar može da uvrne ruku saobraćajnom policajcu na dužnosti, to je hajdučija. Kad taj policajac bude degradiran u službi, jer ne zna da je izabrano lice nad-zakon, to je hajdučija.
Kad obijač trafika postane šef policije, to je hajdučija.
E, posebna je vrsta hajdučije kad svetosavci kosijerima rašćeruju ložioce badnjaka na Jasikovcu i viju Crnogorske pravoslavce po Crnogorskoj planini Sinjavini kraj Ružice kraj božje crkvice.
Nije tačno da u Srbiji nema ko da sve to skupa nazove hajdučija. Međutim, oni koji se ispod te konstatacije žele potpisati, na žalost, mogu stati u omanji kabinet univerzitetskog profesora Latinke Perović.
Te, zašto se takva hajdučija ima nekome bolno emotivno dopasti u Crnoj Gori?
Idemo dalje. Hajdučija je kad skrojiš nane crnu pamučnu majicu broj 36 (dječja veličina) sa likom masovnog zločinca. Kad prodaješ priveske, kad prodaješ postere, kad prodaješ gusle, kad prodaješ cedeove, kad prodaješ eniting što veliča lik masovnog ubice – sve je to hajdučija. Koja treba da nas bratski spaja?
Ustaje čovjek i kaže: – Kategorično i odgovorno tvrdim da general Mladić nije u Srbiji. Takvu logičku budalaštinu saopštava osoba koja je vlasnik doktorske titule, ima diplomu koju je stekao u tvrdoj univerzitetskoj utakmici za naučno zvanje koje je zasnovano da slavi naučnog metoda. Pred milionskom javnošću on se bruka jer devalvira stameni naučni princip da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju. Ta pravno-ligička hajdučija – šta ima da se nekome sviđa, gospodo?
Ustaje čovjek i kaže: – Najbolje je da se hajduci dobrovoljno predaju. šta ima da se nekome dopada ova ligvistička đetinjarija? Predati se odvajkada znači: svojom voljom staviti se u ruke vlasti; riječ dobrovoljno je ovdje nedoučenost koja je surogat za strah sopstvenom prknu. Postoji samo a) predati se, ili b) biti uhapšen. Sve treće je bijeda nedostojnih narodnih predstavnika. To jest moralna hajdučija. što bi se ona nekome dopala u Crnoj Gori dvadeset prvog vijeka?
Govorio sam o tome da su epske narodne pjesma počesto, i u našim iščitavanjima, glorifikacija zločina. Ideje se transmizuju zvukom gusala (ali gusle, srpske gusle, lagati ne znaju). Radičević je napisao pjesmu Ajduk (Turska puška Ture bila, Tursko blago zadobila).
Hajdučija je napasti Darvinovu evolucionističku teoriju dogmatskim sredstvima. što bar takav posao ne prepustimo Englezima? Tja, imaju i oni hajduke (kakve-takve, oličene u družini Robina Huda koja operiše u reonu šervudske šume, oko Notingema).
