U jednom hramu u okolini Neapolja naredio je Njegoš Vukalu perjaniku da puca, iz puške, da čuje kako se eho razleže. I u Gorskom vijencu je opsjednut odjecima… devetostruki odjeci, i slično.
Ali je ova epizoda interesantnija; piše Ljubomir: “U drugom nekom velikom hramu takav je akustičan svod da smo se u njemu duže zabavljali – jedan stane s jedne strane uz duvar, drugi prema njemu s druge strane uz duvar, a treći stane na sredinu; od one dvojice jedan prisloni uvo na duvar I sve čuje lepo šta onaj s druge strane uz duvar šapće, a onaj što u sredini hrama stoji ništa ne čuje.”
Ljubomirovo objašnjenje je slijedeće: “Glas prolazi uz duvar, pa ide ispod svoda onom drugom.”
Njegoša je fascinirala i optika. Munje su mu bile veoma interesantne. Jednom sam i sam gledao ljubičaste zrake od ukrštenih munja nad Lovćenom, dok sam se kupao pored Prčnja.
A šta reći za opčinjenost bilijarom? Zakoni mehanike na zelenom stolu…
