Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
