Među srpskim političarima postoji duga tradicija napada na akademsku javnost, naučnike, intelektualce. Uglavnom su žrtve takvih napada bili i ostali oni pojedinci koji su se svojim saznanjima, istraživanjima i na njima zasnovanim stavovima suprotstavljali dominantnoj struji srpske politike, a pre svega – nacionalizmu. Međutim, za političke moćnike, najčešće one na vlasti, ali i za predstavnike dominantne ideologije uopšte, problem nije samo sadržaj, već i autonomnost i kritički stav po sebi, koji po pravilu predstavljaju razloge za vrlo agresivne napade usmerene protiv naučnika, umetnika, intelektualaca. To, na kraju krajeva, nikada nije samo udar sa pozicije sirove moći na, u tom pogledu, objektivno slabiju stranu, već i fundamentalno nerazumevanje uloge intelektualca u društvu. Naime, klasična definicija tog (ponešto konzervativnog) pojma uključuje kritičnost, angažovanost i autonomnost kao temeljne osobine. Bez njih taj manjinski deo javnosti, čiji je zadatak da analizira i menja društvo, zapravo izneverava svoju društvenu ulogu.
U istorijskom razvoju buržoaskih društava pokazalo se kao pravilnost upravo postojanje snažne pozitivne korelacije između nivoa prosperiteta, sa jedne, i autentičnog poštovanja prava na kritičnost (kao i njegove neometane upotrebe), sa druge strane. U onim manje srećnim zajednicama, međutim, među političkim progoniteljima kritičkog preispitivanja društva, dominantnih narativa i nametnutih vrednosti kao najopakiji najčešće se javljaju upravo pojedinci koji i sami pripadaju krugu inteligencije. Taj fenomen svakako zaslužuje posebnu analizu, ali je to po pravilu slučaj uvek kada ideološka borniranost raznih nacionalnih dušebrižnika odnese pobedu nad intelektualnim pozivom.
Nedavno sam na stranicama Peščanika pisao o sukobu između osnivača kritičke škole srpske istoriografije, Ilariona Ruvarca, i njegovog ljutog protivnika, romantičarsko-patriotskog „istorika“ Pante Srećkovića. Borba protiv zloupotrebe autoriteta nauke u bilo koje svrhe bila je jedna od ključnih koje je Ruvarac vodio. Naročito se suprotstavljao nacionalnim mitovima, na njima zasnovanim interpretacijama prošlosti i upotrebi tih mitova u širenju šovinističkih predrasuda.
Međutim, Ilarion Ruvarac se zbog svojih „nepatriotskih“ stavova o srpskoj istoriji našao na udaru ne samo jednog broja romantičarskih istoričara, već i jednog, najblaže govoreći – živopisnog intelektualca u politici, Jaše Tomića (1856-1922). Tomić je u nizu napisa u novosadskoj Zastavi pod naslovom „Nerodoljubiva istorija“, preštampanih kasnije i u posebnoj brošuri,1 dao izraza svojoj potrebi da o Ruvarčevim radovima, kako sam ističe, kaže ono što mu je „već davno na srcu“. Ovo Tomićevo imo pectore (iz dna duše) razlaganje o Ruvarcu, njegovom delu i kritičkim istoričarima uopšte, svakako spada u red najopakije pisanih polemika u srpskoj literaturi.
Povodom spora oko tobožnjeg izdajstva Vuka Brankovića na Kosovu (Ruvarac je, uz neke druge istoričare, tvrdio da tog izdajstva nije bilo), Tomić je umovao kako narod ne bi mogao „ogrešiti dušu i ocrniti nevina čoveka i udariti tešku kletvu na njega“ jer „narod nikad ne gradi od junaka kukavicu, niti od kukavice junaka“,2 što bi trebalo da znači da je Vuk izdajnik, ma šta o tome „drvila“ kritička istoriografija.
Kada je istoričar Jovan Radonić u jednom tekstu uporedio značaj Ruvarčevog kritičkog pravca u istoriografiji sa značajem delovanja Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića, Jaša Tomić je primenio isti trivijalni „narodoljubivi“ aršin ističući da su svi oni, zaista, „udarili novim pravcem“ ali i da su „njihovi… putevi veoma razni“. Jer, nastavljao je Tomić, „put Dositeja i Vuka je put istine, on vodi narodu, životu njegovu, potrebama njegovim. Put kojim je išao Ruvarac nije put istine, nego put zastranjenosti, on ne vodi narodu i potrebama njegovim“.3
Tomić, u suštini, ne razlikuje kritičku istoriografiju od nacionalne propagande, ili joj makar ne daje pravo na reč, još manje prvenstvo. Za njega je propagandistička istoriografija legitimna, ukoliko vodi tobožnjim „potrebama narodnim“. Tako je i bilo moguće da napiše i ovo: „Mi smo Srbi počeli da malo jače pišemo istoriju u dobu kada se naš narod spremao za oslobođenje od turskog jarma. Ticalo se: Biti ili ne biti. U službu velike misli oslobođenja stupila je i istorija. Ondašnja ‘omladina’ je pevala. Pevala istoriju, pevala politiku, pevala ekonomiju, i da je mogla da peva hemiju, ona bi je pevala. Vrlo prirodno! Niti je onda bilo vreme da se bogatimo, niti da istražujemo koga je baš dana umro car Uroš, niti smo žudeli da pronađemo nov metal…I istorik je pevao. No ko je još sa kuknjavom vodio narod u borbu?! Miloš i Marko morali su da postanu još veći i silniji, pa da se izazove oduševljenje među živima… Onaj rodoljubivi pravac u onom vremenu – prirodan je“.4 (Sve podvukao S. M.)
Rezonujući, dakle, da je zadatak istoričara bio da vodi narod u borbu, Tomić je, očekivano, napadao Ruvarčevu kritiku nacionalne vrtoglavice. To je, prema Tomićevom podmetanju, značilo da je Ruvarac hteo da dokaže „kako naš narod nije ništa i nema ništa“, da je „poslednji“, zbog čega je Ruvarčeva „žalosna“ zasluga „što se kod nas ne samo u istorijskoj nauci nego i u javnom životu mnogo žalosnije i strašljivije gleda na život i prilike“,5 što je „malaksalo rodoljublje“. Optužujući Ruvarca da narodu „otima prošlost“ Tomić gorko žali što srpska istoriografija nije našla ljude koji će „bez ikakva milosrđa da počupaju otrovne rasadnike Ruvarčeve škole“, već je, naprotiv, našla „fanatične učenike i pristaše toga bolesnog kaluđera“ koji „da je bio skupim novcem plaćen, ne bi mogao da piše zlobnije, pakosnije“.6
Ruvarac je, prema Tomićevom shvatanju, „trudoljubiv“, „načitan“ ali „zaslepljen“, „bolestan“, „razdražen“, „sitničar“, „fanatičan“. On želi da bude nepristrasan i naučan „pa ma svi Srbi od reda popucali od jeda“.7 Njega „nad satrvenim narodnim idejalima“ obuzima „tupa, blesasta radost“8 odvodeći ga u zastranjenost u kojoj on piše o Srbima kao o „poslednjima“, dokazuje im da su pred kritičkom istoriografijom oni – „ništa“ i sve to čini tako „kao da su mu Srbi oči kopali“.9
Ruvarčeve sledbenike na putu kritičke istoriografije Tomić opisuje kao ljude koji uživaju u rušenju narodnih ideala, koji „hoće da pokažu svoju veliku naučnost u prvom redu tim što imaju bajagi i oni kuraži da u interesu nauke ‘dokažu’ neku istinu, od koje puca srce i njima i narodu. Ko nije tako što dokazao“, ironizira Tomić, „to nije kritički istoričar“.10 Ruvarčevi sledbenici, nadalje, „uživaju u tome kad svoj narod mogu da omalovaže“, a sve to rade „samo zato što pate od bolesti da se pokažu ‘po svaku cenu’ realiste“.11 Svoje razmatranje o Ruvarcu i njegovim sledbenicima Tomić završava naročito jakim zaključkom: „Ne znam kako kome, meni su odvratni!“12
Napadi kojima je Ruvarac bio izložen trajali su sve do njegove smrti, a nastavili su se i posle toga. Tu atmosferu, vrlo ubedljivo i oštro, registrovao je Jovan Skerlić: „Ilarion Ruvarac počeo je svoj kritički i ikonoklastski rad u jednom pokolenju koje je u te ideje (nacionalno-romantičarske S. M.) verovalo kao u dogme, onda kada se iz narodnih pesama htelo da izvlači etika, estetika, pa čak i praktična politika, kada su se nosile ’dušanke’ i ozbiljno pevalo:
I nebo samo srbske je boje,
U njemu gore Srbin je Bog!
Trebalo je biti vrlo hrabar i vrlo jak čovek, te udariti na sve idole i legende, objaviti da nauka ima samo jedan cilj: i to je istina… i da jedan narod ne može da osniva svoj život na lažima…
Tih ideja Ruvarac se sa iskrenom strašću, čak sa borbenom nasrtljivošću, držao celog svog života. I ništa nije bilo prirodnije no da glupost, neznanje, duhovna lenjost i laž skoče na ovog jeretika i naučnog prevratnika. ’Izdajnik Srpstva’, ’neprijatelj zavetne misli’, ’razoritelj narodnih svetinja’, tako su ga pozdravljali mikrokefali koji su poplavili našu dobru zemlju…“13
Sve dok Jaša Tomić u srpskoj kulturi sećanja zauzima istaknutije mesto od Ilariona Ruvarca i dok tradicija Tomićeve misli predstavlja dominantnije shvatanje prošlosti od onog poteklog sa Ruvarčevog izvora, Skerlićeva jezgrovita dijagnoza od pre više od stotinu godina ostaće i svevremena boljka ovog društva. Nekada je istina baš tako jednostavna…
Peščanik.net, 02.10.2019., Srđan Milošević
_________________________
- Ј. Томић, Бој на Косову – Сеоба Срба – Црна Гора. Критика Руварчеве школе, Нови Сад 1908.
- Ј. Томић, Бој на Косову…, 36.
- Isto, 5–6.
- Isto, 7.
- Isto, 10.
- Isto, 9.
- Isto, 14.
- Isto, 88.
- Isto, 16.
- Isto, 17.
- Isto, 47.
- Isto, 125.
- Ј. Скерлић, Писци и књиге, 7, Београд 1922, 68-69.