Komentar za početak
Oteto – prokleto. (Previše sažeto; teško se onda napraviti izuzetak.)Zapisnuti!
CRNI ĐORĐE
A Crni Đorđe ne zna pisati, a nema ni pisara, on samo zna Turke tući. (Mateja, strana 68)
Đorđe je ovako prijetio:
„A mi ćemo onoga koji bi ga izdao u čem, iznaći i uhvatiti, pak ne samo njega i njegovu celu familiju jošte i od tetke dete na vatri spržiti.” (Strana 113)
(Ovo znaju Šešeljevi poslanici u Skupštini Srbije, kad prijete i kunu…)
Naljutio se Karađorđe na Protu Mateju: „Ti ide po Petroburgu, ide po Beču, pak ode u Turke da sve tajne kažeš!” Onda Prota udri u plač. Karađorđe komentariše: „Ene ga sad! Ja ne kažem da si neveran meni i narodu. No kažem da si lud.”
Pomolak tora, ali napuštenog
СВЕ ШТО ТЕКЛО КОЈЕКУДА…
Половина видовита
Половина учењаци
Половина и не чита
Половина народњаци
Половина јесте али
Половина не будали.
Ми смо земља партизана
Ми смо земља од четника
Ми смо земља има дана.
Пола нас је од бјелаша
Пола нас је од праваша
Пола нас је зеленаша.
Ми смо земља од комита
(и опака и честита)
Ми смо земља друга Тита
(срдачна и окомита).
Пола нас је од клубаша
Пола нас је од марјаша.
Ми смо земља бременита
Ми смо земља бог-те-пита
Пола важна и манита
Пола нас је – боли кита.
Историјо прегладнела!
Где су теби гушћа сита?
Алава си (не би смела)
Историјо гласовита!
Negantesima valja reći ne
Zlosrećna sudbina Denisa Grigorijeva
Godina je Nikole Tesle. To znači da ćemo se naslušati neodmjerenih izjava. Govore nam da je Tesla a) Genije, b) Kosmički Genije, c) Kosmički Srbski Genije, d) Ukrotitelj munja, e) Pobjednik nad Mrakom, f) Moderni Jason koji otima zlatno runo elektriciteta, g) Izumitelj svega, h) Mistični hranilac golubova… Vidite da sam u škripcu! Šta da pišem, a da nije rečeno? Pošto ne znam ništa o magijskom maniru kojim se struja “krade” od bogova, pisaću o zabrinjavajućoj pojavi krađe električne energije od elektrodistributivnog preduzeća.
Prije godinu ili dvije, planinareći obodom beranske kotline, došli smo na prevoj između Tifrana i Jejevica. Na vrhu Čukara staza nas je vodila pored piramidalnog potpornog stuba dalekovoda. Vidimo začuđujući prizor: neko je jednim dijelom ruinirao statiku nosećih elemenata. Nedostaju neke od ključnih prečaga L-profila koje grade trouglaste mreže između ivica piramide… odnijeti su šrafovi… Bili smo razočarani i ljuti. Napadnuto je nešto što se ne smije dirati, prvo zbog elementarnih razloga bezbijednosti u selu, duž kojeg se proteže stodeset-kilovoltna linija. Tu sam se sjetio Čehovljeve priče Zločinac s predumišljajem! U njoj:
Denis Grigorijev, siroti ruski seljak, sjedi pred namrgođenim carskim činovnikom, sudskim isljednikom. Priveo ga je revnosni čuvar pruge Ivan Semjonov Akinfov: obilazio je zorom svoju dionicu, na sto četrdeset prvoj vrsti, i zatekao krivca kako odvrće zavrtanj kojim se šine pričvršćuju za pragove. S kojim je zavrtnjem i priveden zakonu, taj štetočinja Denis Grigorijev! (Videti: A. P. Čehov, Pripovetke, Prosveta, Beograd 1966, strana 99.)
Da, složeni fenomen krađe, u mnogim standardnim varijantama, materija je pravno regulisana. Povrh toga, smisleno je razvijen mehanizam moralnog zgražanja nad činom krađe. Očito, mora se njegovati etički grč na sami pomen neovlašćenog upada u ovaj ili onaj posjed.
O, ružno je ukrasti kokošku siromahu! To znači dovesti u pitanje jutrošnji status sofre oko koje se roje pregladnjeli mališani. Takve uvrede i lišavanja dovele su do formiranja preciznog blasfemičnog termina za lopužu te kategorije – kokošar.
Nastanak pojma kokošar ukazuje na kontroverznu nakanu da se krađe rangiraju; tako ispada da postoje i one koje su, nekako, prihvatljivije! Moralna osuda ima skalu – blage forme krađe graniče se, navodno, sa zafrkancijom. Avgustovska krađa krastavaca u susjedovoj berbi prerasta u sportsku disciplinu. Prisvajanje bilo čega ne-našeg, učinjeno bez velikog pravnog rizika, nazvano je mažnjavanje koje u nekim oblicima prerasta u osnovu za drski akt hvalisanja.
Ali šta je krađa struje?
Izvještaji elektrodistribucija pokazuju da nema evidencije za oko 25 posto električne energije u opticaju. Od četiri proizvedena vata, jedan je utrošen bez civilizovanih knjigovodstvenih tragova. Opa!
Da li je osoba koja prozaično zemaljski krade struju (Teslin fluid, mefistofelovski otet bogovima) na tapetu javne osude? Ne bi se reklo – termin strujar ne postoji! Kad izgovorite tu nepostojeću riječ, asocijacije su čak pozitivne: nije li to osoba vična u poslovima sa elektrikom? Dakle, postoji riječ kokošar, ne postoji riječ strujar. Zašto ne postoji odijum u ovom drugom slučaju?
Prvo, valjalo bi primijetiti da narod povezuje pravo na malo besplatne struje sa doktrinom prirodnog prava na egistenciju. Ne može biti da kroz dvije žice iznad moje kuće, nad mojom njivom, teče taj dragocjeni entitet bez boje, mirisa i ukusa, ali sa potencijom da grije, hladi, prži, vrti, buši, razara i pomaže – a da i meni dijelom ne pripada (kao vazduh planine, kao voda potoka). Jer, inače bi to kretanje elektriciteta u potpunosti bilo rigidno-etatističko, koje imam pravo da negiram. U svakom slučaju osjećam mutnu ujdurmu ne-znam-koga da budem skrajnut kao punopravan korisnik prirodnih resursa u koje, vidimo, spada električno obilje. Heleni su vjerovali da su u čorbi od četiri elementa (vazduh, voda, zemlja, vatra); moderni čovjek dodaje ovoj aristotelovskoj magmi petu mirođiju: elektrotok, krvotok tehničke moderne. Pa tako:
Nije isključeno da se kod dijela komšiluka krađa struje doživljava kao mali akt herojstva, korak ka novoj emancipaciji. Ponekoji razmišlja: krao bih i ja, ali ne smijem! A zašto ne smijem? Jer sam, na žalost, kukavica. Evo ovaj tu smije. Čak su ga i opomenuli, ali je on ponovo prebacio žice preko dva voda od crvene medi (Homer). Pa šta – nikome nije manjkalo… Ćef je vlasti da oporezuje i zabranjuje – ne štite oni nikoga i nigdje. Lopov je imao petlju da se tome usprotivi. Zbog toga je junak. Nije li krađa taj trenutak lucidnosti koji me je zaobišao samo zato što sam nedovoljno odvažan?
Još je jako ukorijenjen osjećaj da nije isto ukrasti privatniku što i ukrasti državi ili društvu. Tobože, zamršeni su putevi raspoznavanja gubitnika u krađi struje; ali je potpuno jasno (još od Sokrata) šta znači da nekome dugujemo pijetla.
Struja je roba. Ona se dakle proizvodi, iznosi na tržište i prodaje. I kao što je s pravom glasovita izreka da ne postoji tako nešto kao što je besplatan ručak, tako se može reći da ne postoji besplatna struja. Strujar je lopov. (Da budem jasan: ovdje ne mislim na obične male Grigorijeve, koji jedva sastavljaju kraj s krajem (takvi su izgleda i najurednije platiše u elektrodistribucijama). Mislim na one tajkune koji se razmeću zlatnim lancima (u interpretaciji filozofa poč. Bora Kneževića: dodaci nedostacima!) na račun mažnjavanja. Mislim na one “domaćine” koji zamalterišu tajni strujni vod u svojoj vili. Mislim na “dovitljivce” koji ilegalni šteker prikrivaju od očiju inkasanata luksuznim šifonjerom…)
Svakojako, gotov sam pomisliti da je krađa struje tek jedan tranzicijski metamoralni fenomen koji kao takav, neće potrajati i kojeg država Crna Gora neće tolerisati. Naprotiv, postaće uzor-primjer kako valja sa svom ozbiljnošću urediti i niz drugih “minornih” moralno-pravnih nepriličnosti. Jer:
Najgora strana tolerisanja “ničije” struje je bahato kršenje elementarnog prava sirotog čeljadeta da je rođenjem jednako sa svim inim jedinkama pred zakonom. Nema stajne tačke po kojoj ja treba da plaćam struju po propisanoj cijeni, a moj komšija ne mora! Tu eventualno napravljeni građanski rascjep (isto je i sa računom za TV) nužno stvara i produbljuje pukotinu koja ne može biti drugo do zvirinka u fingirano divljaštvo. Jajarenje kilovatima – ne.
Pardon, a šta je bilo sa skrušenim Denisom, junakom melanholičnog pisca Čehova? Odležao je kaznu… Jer carski zakon bijaše dura lex.
Pomolak viteza
DEMOKRETENIZACIJA
Poznajem čovjeka koji ima časnih šezdeset godina. Završio je elektrotehnički fakultet u vrijeme kad dekani nijesu dolazili u kabinet sa batinašima. Doktor je elektrotehničkih nauka. Saradnik u uglednim svjetskim časopisima. Napisao je tri dobre knjige o problemima energetike. Čuo sam ga da govori četiri svjetska jezika, a služi se sa još tri. Nikada nije bio član partija. Ima sjajnu porodicu. Uviđavan, ne znam čovjeka u Beogradu koji bi o njemu rekao ljutu riječ. Nije istjerivač pravde, ne popuje. Pošten je. Srbin je. Komunisti ga nijesu predlagali za ministra energetike. Nacionalisti ga nijesu predlagali za ministra energetike. Demokrate ga nijesu predlagale za ministra energetike. I znate li u čemu je krajnja poenta zamješateljstva? Nudim vam dil: samo u Beogradu postoji pedeset sličnih eksperata i ljudi svjetskog nivoa. Biće tučeni od svakog nespecijaliziranog ratnog hirurga za položaj ministra energetike. Ni jedan pokret za sebe nikad nije rekao da nije demokratski. Zaustavimo demokretenizaciju!
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
PRVI SRPSKI ZAKON UNUTRAŠЊE TEŽINE
Svojevremeno sam čitao roman Senke oko kuće našeg pisca M. Danojlića. Štivo po mom ukusu, ali nije reč o tome. Ima u toj kњizi jedna epizoda o unutrašњoj težini praseta. Pri prvom čitaњu pomislio sam: dobra dosetka. Pustio pisac na voљu svojoj pesničkoj imaginaciji i ispala zajedљiva groteska. Ali, ne lezi vraže. Ubrzo sam zakљučio da se mnoge zavrzlame u mom životu dadu objasniti efektom unutrašњe težine praseta. Rađali su se novi primeri koji su me naterali da incident s prasetom shvatim ozbiљno, i šire i dubљe. Kao savestan naučni radnik, još jednom sam se vratio rečenom mestu u romanu, da proverim. Zaista se tamo pripoveda kako je seљak na pijaci tvrdio da je њegovo prase, ošureno, teže nego što kantar pokazuje. ãAma, na kantaru to nikad ne može… tačno da se pokaže, obrazlagao je. Prasetu je težina sva unutra.
Zbiљa. Kupujem stan. Vlasnica tvrdi: četrdeset jedan kvadrat. Vidim, maњi je. U dokumentaciji stoji: trideset četiri kvadrata. Agent proceњuje: bar trideset devet kvadrata. Merim; nema ni 41, ni bar 39, nego kako je deklarisano, 34 kvadrata. Vlasnica ne odustaje: to je zato što mu je kvadratura unutra. Vi, gospodine, ne vidite taj dodatni prostor, ali je on tu. Ne važi SI sistem mera, no sve je u redu. Samo Vi platite (hiљadu i sto pedeset maraka po kvadratu unutrašњe težine).
Zbiљa. Ministar prosvete izjavљuje da mi je dao platu i pride kaže da je to tolika svota koja bogme podriva finansijsku moć države. Kad sa zakašњeњem od pet dana taj novac stigne, vidim neće trajati ni pet dana za hleb i mleko. Podozrevam: vrednost plate je unutra, ali ja jadan to ne osećam.
Zbiљa. Analiziraju rektora. Jedni vele da je evropski kapacitet, drugi da je šupaљ i zveči. Moje se kolege nerviraju, ali sam se ja izveštio i trijumfalno objašњavam: nema protivrečnosti, to je princip unutrašњe težine. Prosto, jedni ga posmatraju spoљa, drugi iznutra…
Daleko bi me odvelo daљe navođeњe primera, a može da bude i opasno. U svakom slučaju evo predlažem da se obnaroduje Prvi srpski zakon unutrašњe težine u ovoj formulaciji: Sve je boљe nego što jeste; ono što bitno nedostaje, unutra je.
Smatram za neobično važno da upotpunimo naša znaњa svešću o ovom zakonu. Biće nam lakše. Testirajte validnost otkrića na bilo kojem aktuelnom događaju i sami se uverite kako štima. Ja sam, na primer, pomoću rečenog zakona doveo u harmoniju Radmilin zakon o informisaњu sa logikom običnog građanina; њegova je težina sva unutra. Jadni su kritičari koji to ne pojme! I jadan je њihov kantar koji je, premda izbaždaren, ipak pogrešan!
Ovih dana kad nam se pričiњa da se šupaљ kadar masovno unapređuje, mnogi su zgranuti, ja ne. Spoznao sam da je kod šupљih mnogo veći unutrašњi prostor za ekspanziju znaњa iznutra.
Baveći se godinama naukom, razvila se kod mene jedna posebna vrsta depresije u vezi sa čiњenicom da svi ti silni zakoni (Њutnovi, Ajnštajnovi i sl) nisu srpski, već nama nametnuti, zna se i od koga. Sad kad možemo s ponosom govoriti ne samo o Prvom srpskom ustanku, već i o Prvom srpskom zakonu, osećam se kao preporođen.
U međuvremenu su moje ambicije porasle. Kao što je svojevremeno jedna velika sila uspela da tzv. Marfijev zakon promoviše u nadnacionalnu istinu, tako i mi treba da se potrudimo da Prvi srpski zakon unutrašњe težine poprimi planetarne razmere. U tom pravcu očekujem pomoć visprenih sunarodnika. Šaљite dopune, posledice, pravila, teoreme, leme, stavove!…
Primera radi, moj komšija pekar Ranko, pravilno shvativši intenciju, formulisao je Prvi pekarski korolar: Ako kilogram hleba na vagi tegne upola maњe, sve je u redu. A moja sestričina, koja se inače sprema da trijumfuje na audiciji za TV spikera, ponudila je skraćenu formulaciju Zakona: Ništa nije kako jeste. (Oblik pogodan za brzo napredovaњe.)
Posla je toliko! Mnogi efekti prosto vape da se sagledaju u svetlu zakona unutrašњe težine: nadoknada časova u školama i na fakultetima, porast produktivnosti u fabrikama pred likvidacijom, podrške građana (bilo kome) u anketama, prebrojavaњe glasova na izborima i sl.
Javite se!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Na čelu jedne partije nalazila se bojeva glava.