Pomolak ствари под будимским небом
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
1. Двадесет седмог марта 1941. изашли су умни Србијанци на улице и тргове својих градова. Мислим на оне одговoрне грађане који су већ тада уочили да се морају супротставити нарастајућем злу фашизма, а пре свега раскинути ланце недоличног пакта. Били су то патриоти по најчистијој дефиници тога осјећања. Није их било мало у Србији. Узвикивали су пароле које су без сумње аутентична баштина слободарства, оне пароле из директоријума где се чувају сећања на независност и достојанство. Чуло се тога дана у Београду: „Боље гроб него роб“. Ми нисмо измислили овај узвик, али на српском најмелодичније одјекује! Реч је о пароли која мора остати видно истакнута у излогу културе пост-југословенских народа. Заиста, не може се језгровитије исказати порив човечности у једној државној заједници.
Prošlog ponedeљka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli žeљeni nivo objektivnosti.
Љudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijaњa. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz њemačke i engleske kњiževnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejџerske romane usvajamo znaњa o diљacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
Kad je crnogorski osamnaestogodišnji mladić koji obećava Borislav Pekić osuđen 1948. za antidržavnu aktivnost, doživio je kaznu (po sopstvenom priznanju) kao legalnu posљedicu onoga što je svjesno učinio. Izdržao je u tamnici много i vidio svašta. Potom je to svašta i opisao u tri debele memoarske sveske sa, danas slavnim, naslovom Godine koje su pojeli skakavci.
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Kod Jamesa Joycea, u romanu Dubliners, na kraju potresne priče Clay, na strani 118 Pinguinovog izdanja iz 1996, pominje se pesma I Dreamt that I Dwelt. Pozdravljajući Nobela za Boba Dylana, preveo sam ovu istorijsku crticu svetske literature. Dobra je samo ona literatura koja se može prevesti i ona poezija koja se može pevati.
Deda Vule i ja dobili poziv da prisustvujemo obeležavaњu desetogodišњice osnivaњa izdavačke kuće Akademska kњiga. Nismo bili leњi…
Prosečnom Beograđaninu se diže kosa na glavi od ideje vožњe automobilom do Novog Sada. Razlog za ovo je, svakako, čiњenica da svaka vožњa do Novog Sada mora da se završi vožњom kroz Novi Sad. A problem sa Novim Sadom je њegova veličina. U pitaњu je veliki grad. Kako sad (u glavi da bude kosa, pitao je Mika Antić svojevremeno), šta je tu čudno? Pa čudno je prosečnom Beograđaninu da prihvati postojaњe velikog grada koji nije Beograd. A posebno je čudno prihvatiti postojaњe takvog grada na tek jedan sat vožњe, ukoliko gospodski prihvatite trošak od 190 dinara putarine, odnosno dva sata, ukoliko ste šktrica vulgaris koja pokušava da sitničavost duše maskira žeљom za vožњom kroz fruškogorske krajolike, slavne Sremske Karlovce i pored Petrovaradinske tvrđave.