Komentar za početak
Što je god krajina učinila, mir je platio. (Ne postoji istorijska distanca, da bi ova rečenica postala poslovica.)Zapisnuti!
VASA STAJIĆ
Izabrani momenti iz biografije:
Rođen 10. februara 1878. u Mokrinu. Umro na isti dan poslije 69 godina. Gubio službu zbog antiklerikalizma. Suđen na višegodišnju robiju; na suđenjima je štitio svoje učenike, a trudio se da na sebe preuzme svu krivicu. Prvi svjetski rat proveo u austrougarskom zatvoru, gdje je zaradio i tuberkulozu. Zalagao se da se Vojvodina priključi Jugoslaviji, a ne prvo Srbiji, kako je zagovarao Jaša Tomić.
Godine 1944. prešao na slobodnu teritoriju u Sremu, po pozivu svojih učenika.
Pomolak tora, ali napuštenog
ДОБА ЈАКШИЋА
Јављам ти се Ђуро, брате:
Гледо сам им метаније,
Где варају бога жива –
Гледао сам где се пије,
Где се једе и ужива.
Јадам ти се Ђуро, брате:
Хоће рђе да позлате –
Своје стадо, своје верне;
И сад јавно призивају
Лицемерни, лицемерне!
Казао сам Ђуро, брате:
Гледао сам – не да нисам
Кад разблудом успламтите;
Гледо сам вас – не да нисам
Лицемери, упамтите!
Још ти пишем Ђуро, брате:
Амиџе су нам богате –
Свакодневно живота ми мог
Једу гојног јарца печеног.
А синови? Кад да бог…
Лези Ђуро, и не жали;
Чашом рујног тугу зали’!
П.С. Ана ради у бутику
А Милу су силовали.
Negantesima valja reći ne
Diskretni šamar burzoazije
Jeste, postoje već definitivna dostignuća naše civilizacije. Nema nikakve sumnje, i ova tri su u tom broju: a) štamparija, b) radio, c) elektrana. U staroj knjizi gledam kako je Eratosten, u odajama Aleksandrijske biblioteke, davno prije Hrista, crtao skice za proračun poluprečnika Zemlje (munjevito dozivanje preko drače od 22 vijeka vremena i istorije). Onda uključim radio i brzinom svjetlosti do mene stiže riječ koju je tek izustio ratni reporter iz jedne azijske pustinje; vijest se programirano uputila od geostacionarnog satelita na visini od trideset pet hiljada kilometara ka antenskom tanjiru na mojem krovu. U hladnjikavom novembarskom sumraku uključujem tog momenta električnu grijalicu – brzinom svjetlosti utopljavam se energijom vodenih kapljica koje su nekad krenule sa Švarcvalda i sad se survavaju niz slapove Đerdapa. To je to: Fascinacija svjetlošću, ovladavanje najvećom brzinom u Prirodi pri transportu misli, riječi i energije. Brzog kraja istorije svakako neće biti, ali homo sapiens koji je riješio ove ključne zagonetke svoje egzistencije (i pritom naučio da lasno može ubiti ogromne ljese ljudi za treptaj oka), mogao bi, po potrebi, malo i da predahne
S ovim u vezi meni nije mrsko da primijetim slijedeće. Crnogorci nijesu oklijevali da na vijest o pronalasku umijeća stampanja okušaju tu modernost na Obodu. Čim su čuli da su elektromagnetski talasi osposobljeni za bežični prijenos govora, zamolili su Apeninca Markonija da takvu zgodu instalira na Volujici kod Bara; odatle je Crnogorski vladar slao brzojave dobrih želja državama u okruženju, već 1904. godine. Crnogorski strujaši ce me dopuniti podatkom kad je prva hidroelektrana proradila u Crnoj Gori
Sad masovno preturamo misli na temu: graditi ili ne graditi hidroelektranu Buk Bijela. Ljudi svih profesija se izjašnjavaju, što mi je milo čuti. Uglavnom se ljutito osporava inžinjerski naum. Stvar je komplikovana. Pronađeno je ubojito polemičko oružje; ako nešto osporavaš, osporavaj posredstvom ekologije. To vazi širom svijeta, a u Crnoj Gori se tim bodežom zadaju i smrtne rane. Jer se sama država izložila “pošasti”: samoproglasila se za ekološku teritoriju. Riješio sam, napokon, da rizikujem grijeh oholosti, te da progovorim o ovom problemu. Zbilja, hoće li biti posljedica (i neprijatnih) ako se napravi brana u kanjonu Tare? Biće.
Da li neko misli da je Egipćanima bilo lako ukrotiti Nil? Projekti gradnje Asuanske brane izazivali su vrlo ozbiljne podjele u javnom mnjenju, domaćem i inostranom. I te kako se razgovaralo o kompleksnim posljedicama, svakako i o ekološkim aspektima. Novonastale velike vodene mase utiču na lokalne klimatske okolnosti. Mijenja se pejzaž, koji je domorocima uvijek svetinja. Dodatne, vrlo ozbiljne teškoće izazivali su prvorazredni spomenici antičke kulture. Vode vjestačkog jezera zaprijetile su monementalnom hramu faraona Ramzesa II (1270 p. n. e), kao i hramu njegove voljene kraljice Nefertari. UNESCO je pomogao da se kroz akciju svjetskih razmjera spomenici dislociraju. Posao je trajao četiri godine, koštao je 40 miliona dolara. Građevine su isijecane bukvalno na hiljade djelova koji su potom transportovani i nanovo sastavljani. Evo ovog časa gledam sliku dijela lica, teškog 21 tonu, kako se kranom odnosi sa glave figure visoke 67 stopa (dolje je jedno uvo koje će se prenijeti u drugoj turi). Još grđe, Naserovo jezero kod Asuana potopilo je jedno ostrvo (Philae Island) od milja zvano Perla Egipta, koje su Egipćani obožavali po prilici koliko i beogradski intelektualci Taru (Perla Crne Gore). Sve je prije tridesetak godina pomjereno, Perla je na drugom, bezbijednom mjestu, relikvije nastavljaju svoj dugovječni život a Nil je disciplinovan. Bože moj.
U manjim razmjerama, priča se ponovila na Đerdapu. Uznemireni intelektualci nijesu sjekli vene (ili možda malo i jesu), premda je protivprirodna radnja na evropskoj ljepotici, kao i ona na Nilu, izazvala kojekakve promjene u okolini. Dakako, pazilo se da prežive tragovi rimske civilizacije (pješke sam se spuštao jednom niz voznike, da dotaknem sada izmještenu Tabulu Trajana).
Misli li zbilja neko da je Amerikancima (i Kanađanima, posao je zajednički) bilo lako da buškaju teren oko Nijagarinih vodopada i mijenjaju geologiju i hidrologiju kompleksa? I da je sve to prošlo uz striktno očuvanje primordijalne nevinosti prirode? Stanite malo. Nema nikakvog spora oko stava da je predio gdje treba da se gradi nova ustava lijep oku ljudskom, mada to nije baš onaj glasoviti dio kanjona Tare. Uostalom, lokacijâ nesumnjive iskonske ljepote nije malo u Crnoj Gori. Sporno je jedino zanovijetanje da čovjek, ovdje i ondje, ne smije (nikako ne smije) da svojim neimarstvom prekopava, ruši, gradi, dograđuje i nadograđuje kosmički rezultat. Jer to navodno nije nadograđivanje, već nagrđivanje.
Takvi pogledi počivaju na olakoj degradaciji pojma prirodne ljepote. Na takvoj redukciji se onda formira usplahireno viđenje turizma kao pasivnog transa zaprepašćenih očevidaca i stanje bogobojažljivosti pred kreacijom onostranosti. Viđeti, i ne pipnuti. Uvijek sam bio ljubopitan prema tom nerijetkom stavu da grandiozne ljudske intervencije na terenu obavezno znače i nagrđivanje ljupke autentičnosti. U stvari, ljutnju izaziva arogancija takvog stava, dernjava koja ne dopušta drugačiji pristup, isključivost u ubjeđenju da je estetika jedna, a to će reći ona koja je od iskona čedna. Objašnjenje, da je Bog poslao Taru da pokaže šta sve može da izađe iz Njegove radionice.
Zbog toga pokušajmo da shvatimo: Možda je Bog htio da na Njegovu radost iskuša ljudsko neimarstvo u jednom dijelu toka Tare. Hidrocentrale su neiscrpan izvor graditeljskog ponosa, ushit ljudske duše, trijumf najbritkijeg što čeljade ima (razuma). Što se turista tiče, prizor brane, jezera, ukroćenosti, buke, stropoštavanja – neponovljiv je. Hidrocentrale su svuda u svijetu samo pospješile migracije šetalaca i obogatile prizore. Aktivni princip kreativnosti jeste ugrađen u naše poimanje lijepog; dok se voda survava na turbine, osjećamo potencijalnu enegiju, izvlačenje napona, poslušnost zakona fizike, harmoniju uma, vremena i prostora. Da, gospodo.
Ovaj se tekst ne bavi ekonomskim parametrima: njih ima ili nema. Ne bavi se potencijalnim kriminalom, kriminala ima ili nema, neka nešto radi u svom domenu i policija. Sve mora biti urađeno lege artis. Ja samo primećujem: najglavatiji zastupnici ovog glasovitog principa upropastili su nam pola života, i još na tome aktivno rade, svjesno podmećući, ili pomoću neobaviještenosti ili pomoću štamparske greške, Legiju artis umjesto lege artis. Ovaj je tekst u slavu inžinjera, a ne profitera (profiterijera). Ovdje samo protestvujemo protiv prakse manipulisanja: nije tačno da su turistički i ekološki iskazi nedodirljive dogme. Ko zna direktnije razloge (šamar? samar?), molimo da ih neskriveno plasira u javnost. Možda ćemo se složiti!
Ono što ja neću skrivati, jeste prezrenje prema politizaciji blagorodne teme kao što je ukroćivanje gravitacione energije plahovitih Crnogorskih rijeka. Biću otvoren: ako bismo hidroenergetski kompleks nazvali “Srpske centrale Buk Bijela”, smjesta bi utihnula lokalna svetosavska bijela buka.
Mislimo o tome.
Pomolak viteza
KIHOTIMICE
Rekao bi čovjek: ludira se, za svoj račun. Rekao bi: bezazlena bena, u osnovi ima dobro srce. Rekao bi: zaluđeni sanjar, romantičar, ima viziju nacije. Onda vidite, on hotimice igra ulogu Don Kihota. A groteskne scene poniženja nas oburvavaju u kal beznađa. Svaki mu je postupak kihotimice izveden, i sve mu je oprošteno, i svi smo mu Sanče Panse, i timarimo mu Rosinanta. Bože!
Pomolak mišljenja
SMRT MARKE PULVER UND BLEI
1. Kad je crnogorski osamnaestogodišnji mladić koji obećava, Borislav Pekić, osuđen 1948. za antidržavnu aktivnost, doživio je kaznu (po sopstvenom priznanju) kao legalnu posљedicu onoga što je svjesno učinio. Izdržao je u tamnici много i vidio svašta. Potom je to svašta i opisao u tri debele memoarske sveske sa, danas slavnim, naslovom Godine koje su pojeli skakavci.
Da bi efektno i promptno napakostio svojim arhineprijateljima komunistima, na jednom mjestu ironiše na račun sudije (crnogorca) Milonje Stijovića.
Taj Stijović, piše Borislav, razgovarao bi sa na-smrt-osuđenim čovjekom. Pitao bi ga uljudno, kakvu smrt želi. Sudija se služio riječima koje bi se i danas mogle čuti kao narodni narativ u selima Police kraj Berana: „Voljka ti vješanje, voljka ti strijeljanje“.
Pekić vjeruje da je time poentirao – opisao suštu blamažu neukih a bahatih pobjednika (komunjara). Nesrećnik bi izabrao; ali u presudi nije pisalo, na primjer, da je egzekutirani izbjegao ponižavajuću smrt konopcem „po naročitoj milosti Josipa Broza Tita“. Niti da je privilegovan aktom strijeljanja.
2. U romanu Purpurni vek opisuje Lajoš Zilahi nešto interesantno. U revolucionarnim danima sredinom devetnaestog vijeka pohapšeni su neki antimonarhisti, Košutovi sљedbenici, Mađari i drugi. Sudilo im se po kratkom postupku, i surovo. Citat sa strane 295. glasi:
„Po naročitoj milosti Franje Josifa, četvorica među na smrt osuđenima izbegli su smrt konopcem. Oni su imali privilegiju smrti Pulver und Blei, odnosno od baruta i olova. Ovakvo izvršenje smrtne presude je manje ponižavajuće. Oni su izdahnuli sutradan, pokošeni plotunom streljačkog voda.“
3. Ali mnogo, mnogo prije vakta koje opisuje Zilahi postojao je običaj gradacije smrtne kazne. Ja sam pogledao o tome u kultnoj knjizi koja piše o Robinu Hudu (the best-loved outlaw of all time). Uglednici tog doba (trinaesti vijek), koji zaslužuju otmenu titulu vitez, mogli su, ako zapadnu nevolja, tražiti od svojih neprijatelja da im se omogući dostojna smrt od mača (die by the sword). Vješanje se shvatalo i kao čin ponižavanja, sramota žrtve. Na primer, jednoj okoreloj rđi od zločinca Robin Hud presuđuje „a shameful death by the rope“.
Skakavci su, izgleda, pojeli i vjekove.
Šta da se radi.
Pomolak lisca
BIZGOV PIŠE DNEVNIK
Četvrtak, 27. septembar
Danas sam ručak preskočio; moja ćopava Dostana kuvala je celo pre podne deset zrna pasuљa u dva litra vode. Ne љutim se na њu, dobro je jadnica i to skanatorila. U stvari, mrzelo me da sađem sa krova, krpio sam mesto gde nam točurke prokišњava kad je vlažna jesen, a ova će biti takva, i ratna. Posle ću na partiju ajnca; prestao sam da idem na posao, rudnik će ionako prekosutra da zatarabi. Neko je oko tri guslao kod Poganoga Dola.
Petak, 28. septembar
Rano sam, neočekivano, imao posetu; vragomicao sam papriku sa suvom prekjučerašњom kolobotњicom, pa se poleknuh, imao sam da se udavim; istrčao sam na česmu. Kad uz puteљak od Frangića idu dvojica. Jednoga poznajem, Mijat Krkoњa, danguba ovdašњa. Drugi je imao crnu šubaru; neob-rijan čovek zelenih očiju, i u guњu. Kasnije sam čuo: odaziva se na ime Komo Kaplar.
Rekoše da računaju na mene. Počelo je. Majka otaџbina traži sinove. Pedeset godina robije mnogo je i za Nesrbina. Još su nešto govorili, slabo sam razumevao; ali se sećam da su rekli kako će neko i za nešto da plati. Mijat je na rastanku zakљučio: Polazimo sjutra, prije kokotova. Tutnuo mi je na dlan sto maraka. Ja sam se skamenio; nisam video tu novčanicu još od svoje svadbe. Šta bleneš u sitniš, rekao je Kaplar. Treba nešto i za brašњenik.
Subota, 29. septembar
U rasvit, čuo sam slab zvižduk. Loše sam spavao i odmah skočio s kreveta. Bez zadržavaњa uputili smo se uz Čukar. Nisam pitao, kuda idemo; bilo je nepotrebno. Čestitali su mi na prvom počivalu. Sad si nacionalista, čoveče!, rekao je Mijat mrkog izgleda. Kaplar me je važno pogledao zelenim očima i kratko klimnuo glavom; pribeležio je nešto u svoj notes. Kilometar daљe čekao nas je stari autobus, poluprazan. Pristigli su još neki kompaњoni, pa smo nastavili. Kroz prozor su odjeknula dva-tri rafa – (prekid teksta; iscepana tri lista).
Utorak, 2. oktobar
Vratio sam se kasno sinoć. Marsarati ne može uz ovaj moj puteљak, ostavio sam ga dole kod vodenice. Kako je to čudno: Zelenooki mi je pričao da je Mars bog rata Starih Rimљana; eto, kad to spojiš, dobiješ marsarati; Ali po њega treba otići. Kad su mi dali kљuč, opet sam blenuo u dlan. Mijat mi je u dosadi šapnuo (ako sam dobro zapamtio): Statusni simbol ratnika. Ne shvatam baš najboљe. Vidim da naš posao nema cenu. Dosta je naš narod trpeo.
Sreda, 3. oktobar
Kod Mijata Krkoњe meze. Prvoklasna šunka; ma, nije je on teglio. Ima dasa posilnog. Smešan je bio: na jedno rame šunka, na drugo motorna testera. I tako od jedne do druge kuće u akciji.
Počeo sam da pravim kuću. Najmio sam desetak Rumuna. Za šaku nemačke siće. Temeљ je pri kraju. Pili smo viski, kad se iz omara začu motorna testera. Biće to prvoklasna građa. A što da ne? A što bi rasla za drugoga?
Četvrtak, 4. oktobar
Izmlatio sam Dostanu. Previše zvoca, pita. One što ne rode, brzo se prozle. Šmajser ne držim napofatu, ali je ipak uočљiv. Gde ću ga? U novoj kući falabogu biće odaja na pretek; da se i ja jednom raskomotim. Ali џvangaњe ne podnosim, ni koliko Đedo iz Čikaga.
Petak, 5. oktobar
Nadgledam radove. Još ne pratim Dnevnik, treba struja da mi stigne od Graca ovih dana. Kako vreme leti! Već sutra ujutru ponovo na zadatak. Bajo P. je u bolnici. Ono da meni, Miki Bizgovu soli i okoliši! Sedeli smo u Mijatovom lokalu (prekjuče otvorio), kojeg je Komo krstio Kod tri krsta, kad Bajo poče: Ti vikend ratnici odu; riču; šetaju; rikošetajući se vrate sa ponešto plena! Nije čestito ni završio, dobio je ćušku da zapamti. A ostali da vide. Kafana se ispraznila – ne trebaju mi duhoviti. Ja sam nacionalista. A bogami će se ta moja žrtva poštovati!
Subota, 6. oktobar
Otisnuli smo se onamo, prema planu. Ovog puta nas je bilo više. Malo smo se i koškali. Jedni su me tražili u svoju ekipu; zvali su se Petoglavi orlovi. Ali su se o mene otimali i neki pod imenom Nemani sa dve čeљusti. Prikљučio sam se grupi Četvorooka zveriњa. Mada, pošteno, ni jedno, ni drugo, ni treće, ni četvrto … nikad nisam video u šumama zavičaja. Ali, biva. Smotru je izvršio Komo Kaplar, u nedostatku važnijih koji su većali o iznenadnim promenama u redosledu akcija. Nisam imao šiš u čarapi! Dobro, evo. Iznenada, desilo se ubi – (ponovo poderana sveska).
Utorak, 24. oktobar
Danas sam čitao pesmu Majko pravoslavna. Trebalo je vremena, bokte; zamara me, ali sam izdržao. Mogu ja sve kad hoću, samo sam školu mrzeo.
Sreda, 8. novembar
Biću izabran za poslanika. Na promotornom skupu sam rekao: Mi se, drugovi, borimo za bogato društvo. Biva, u toj borbi, kao i u svakoj drugoj da je neko raњen; pa će za њega to ispasti boga(љ)to društvo. (Sad se i ja pravim duhovit, podučavao me Komo Kaplar; ne sme se u borbi za svetu stvar biti smrtno ozbiљan; vidim, dobro je primљeno.) Sudbina je sudbina, hvala Bogu da smo rodu na usluzi. Pa kako se kome zalomi. A može li bogato društvo biti bez bogatih pojedinaca? Ne može. (Ovo su rekli oni, uglas.) Radimo za prosperitet, i on će doći!
Četvrtak, 14. decembar
Danas sam se razveo od Dostane. Dosta mi je Dostane. Nemam više vremena za њu. Pa nek nađe њeno društvo! Da se razumemo: razvod nema nikakve veze sa Suzanom iz Mostara. Sutra moram do Beograda. Svratiću u Morgen banku da otvorim kontić. Uštedelo se nešto, nisam ni ja repa bez kore-na…Treba da razmišљam i o povratku iz nacionalizma. Narod kaže, zasviraj i za čarapu (pardon: pojas) zadeni!
Napomena Što pišem ovaj dnevnik, ja? Mislim, šteta je da se ne sazna šta mi se događalo; tako sam stavio na papir prve zabeleške. A onda me povuklo; naročito kad mi je Suzana pokazala roman Memoari kљastog Pere. Pročitao sam, Bos traži da nam se malo jezik išlifuje, ako smo narodni predstavnici. O čemu se tamo pripoveda? Diletanti! Moje će štivo biti od prave sorte. A hvala bogu, zdrav sam i čitav, sa obije noge; izgledam kao puce. Zatrebala mi je pomoć oko gramatike. Našao sam učenu osobu, doktor nauka. Hoće da pomogne, duša od čoveka. A beše devedeset treća; za šaku nemačkog sitniša… Za sve se nađe leka, pa i za lektore.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Konkord ide brzinom od dva maha. Naši avioni idu na mahove.