Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
DR AGAN LAKI
Za egzistenciju (a to znači stan, plata od prvog do prvog i mrvica slave) mora se potpisati neka pogodba sa vlašću. To nikad nije ugodno. Dr Laki je, kad se moralo, bio daleko od Amfilohija – toliko daleko da je bio podoban da se njegov dnevnik štampa u … Komunistu, hiljadu devetsto osamdeset i neke. Međutim:
Kad su pravoslavočetnici vojevali za fikciju Velikosrbstva, evo dr Lakija u svojstvu ne samo drugara Amfilohijevog nego i – kućnog prijatelja njegovog. Na javnoj blamaži u Kolarcu evo ga Laki Srećnik gde vraća knjigu Preosveštensvu, davno je li pozajmljenu. Ovaj simbolični čin odigrava se dok u okolini Beograda… bolje da ne elaboriramo.
Ponovo Laki-Doktor-Za-Probleme stranicama svoga dnevnika puni beogradske novine ljeta gospodnjeg 2004. Danas mu je ustupio papir u dvobroju 31. jul – 1. avgust. E, takva su vremena, ovog puta valja nešto reći protiv crnogorskog svojatanja Njegoša. Dobro ste pročitali.
Laki piše: “Pre ravno trideset godina, julskih dana uspona komunizma, u godini Ustava iz 1974, pred izaslanikom predsednika Tita otvoren je kolosalni spomenik najvećem srpskom pesniku 19. veka, Njegošu.”
Pogledajte samo koja je to blamaža Srbstva. Dr Laki je samo zaboravio da u prostoproširenoj rečenici pomene Vatikan. Onda nastavlja u novom redu:
“Pri tom, zaboravljeno je da ona kapelica koju su srušili – beše njegova zadužbina i njegov grob, hram Pravoslavne crkve, a pesnik je bio i monah.”
O zaboravu nema ni govora. Laki manipuliše! Crnogorci se naravno sjećaju da je kapela dvaput rušena: prvo su se srušili Austrijanci u Prvom ratu, potom Karađorđevići poslije okupacije Crne Gore. Tito je elegantno izbjegao da ponovi neukus koji je ispoljio kralj Aleksandar onda penjući se na kultnu Crnogorsku planinu. Crkva koja se pominje jeste Crnogorska pravoslavska crkva, nije dakle (valja eksplicitno naglasiti) Amfilohijeva svetosavska.
Eto šta je Dr Agan lažno Laki morao ovog ljeta da napiše. Na našim plažama je dosta mediokriteta koji se sunčaju i ponešto iz beogradske štampe čitucnu; kojima je sve to prirodno servirano da su komunisti zapržili čorbu srpskim klerosavskim nevinašcima. Jesu to paračitaoci koji neće i ne mogu da prevaziđu ove janičarske laži.
Prljav je taj stan, prljava je to plata i prljava je ta slavica.
Pomolak tora, ali napuštenog
УПИРАЛИ СУ ПРСТОМ И ЖИГОСАЛИ КРСТОМ
Људи-љигаде који су упирали прстом
У јагњеће бригаде –
Распоређени су данас у дивизионе
Новокомпоноване
Лоповске армаде.
Уштве које немаху ништа, ономад –
До голе стражњице –
Намножиле се јутрос ко гамад
И држе десну страну главне улице!
У дерњави: Држте лопова!
Израста класа крадоснобова.
Улични поткочачи, ситни кокошари,
Потказивачи, плаћеници и фукаре
(о, знамо чији су добошари!)
Ево на путу су рокфелерски да остаре.
Само се још понеко нада,
И виче:
Да фелерима рокфелера
Рок фолова не застарева
И не истиче…
Negantesima valja reći ne
Čudesna godina
Na pragu smo godine koja će zvanično biti posvećena fizici. Ova počast za caricu prirodnih nauka predviđena je na svjetskom nivou; na inicijativu Evropskog društva fizičara (EPS) zasijedala je svojevremeno međunarodna unija za čistu i primijenjenu fiziku i usvojila Rezoluciju kojom se 2005. godina proglašava za “Svjetsku godinu fizike” (World Year of Physics, WYP). Svojim autoritetom, iza ove inicijative je stala i Organizacija ujedinjenih nacija i time je akcija dobila maksimalnu kulturnu legitimacija.
Čime je fizika kao naučna djelatnost i kao nezaobilazni školski predmet i pedagoška aktivnost zaslužila ovu neobičnu počast?
Ideja je da se WYP akcijom obilježi stogodišnjica rađanja moderne fizike. Nepodijeljeno je mišljenje da je era savremenih pogleda u fizici počela 1905. godine, kada se svojim uistini revolucionarnim radovima javio Albert Ajnštajn (Albert Einstein, 1879 – 1955). U kratkom razmaku od nekoliko mjeseci, njemački časopis za fiziku Annalen der Physik objavio je četiri rada dotad praktično nepoznatog mladog autora; bili su to tekstovi koji su rearanžirali temelje klasične fizike koji su bili dika dotadašnjeg znanja u prirodnoj nauci i istinski ponos naučnika devetnaestog vijeka.
Prvo se Ajnštajn oglasio radom koji je značio objašnjenje fotoelektričnog efekta, primjenom dotad nezamislivog koncepta da svjetlost može da se pojmi kao skup svojevrsnih čestica. Ubrzo je postalo jasno da ovaj pristup odlučno pokreće razvoj neophodne, kvantne mehanike i, šire, kvantne fizike. Ajnštajn je stao iza pojma koji mi danas zovemo “foton” i koji se prirodno izgovara i među osnovcima u našim školama. Godine 1921. dodijeljena je Ajnštajnu Nobelova nagrada upravo za promociju ideje kvatna energije u rešavanju niza relevantnih fizičkih problema.
Ubrzo se pojavio i rad na temu Braunovog kretanja, u kome je majstorski data ubjedljiva teorijska potvrda egzistencije atomskog svijeta supstancije i napravljena baza za fundamentalne eksperimente koji su ubrzo uslijedili.
Već krajem juna 1905. godine pojavljuje se rad naslovljen O elektrodinamici pokretnih tijela, možda i najčuveniji Ajnštajnov prilog, koji se danas neprestano pominje kao mjesto rađanja ideja slavne specijalne teorije relativnosti, koje će on 1915. godine proširiti i na polje gravitacije, praveći opštu teoriju relativnosti.
Četvrti rad se bavio pitanjem veze energije i mase. U njemu se pojavila formula, jedina važna formula fizike koju danas znaju da napišu i mnogi intelektualci inače udaljeni od matematičkog i tehničkog poligona znanja: Energija je jednaka masa pomnožena sa kvadratom brzine svjetlosti. Svu ozbiljnost ove tvrdnje svijet je shvatio sa razvojem nuklearne tehnologije sredinom dvadesetog vijeka, koja je svoj inicijalni tragični pečat udarila u japanskom gradu Hirošimi.
I ovih nekoliko fakata je dovoljno da se shvati zašto je 1905. godina odabrana kao datum dostojan obilježavanja; nazvana je godina čudesa, čudesna godina – Annus Mirabilis. (Kumim vas, sa dva slova n!) Mnogi su spremni da ovu godinu vide kao godinu najdramatičniju u cijeloj istoriji fizike, a svakako kao početak dvije moćne magistrale koje su oplemenile ljudsku civilizaciju, a to su pravci teorije relativnosti i kvantne teorije.
WYP svečanosti su samo povod da se u našem vremenu posustale intelektualnosti i oronulog humanizma udahnu novi sadržaji i pronađu djelotvorni kapaciteti za mlade naraštaje. Sve ono što bude učinjeno biće na planu revitalizacije fizike kao simbola rasta znanja, emancipacije razuma i oporavka etičnosti. U velikoj akciji na Planeti biće posla, trebalo bi da bude posla, i za male zemlje. Malim državama sâm Ajnštajn je uputio otmenu pohvalu, kao kolektivima predodređenim da ne čine velike gluposti i monstruozne zločine. Male zemlje, sem toga, moraju da drže, i održe, određeni nivo fizike kao legitimaciju neophodne trezvenosti i kao branu od survavanja u nedostojno tehnološko-tehničko sužanjstvo.
Hoće li biti otporâ promociji fizike? Biće, uvijek ih je bilo. Ajnštajnov poduhvat, ne treba zaboravljati, bio je i ostao modernizacijski trend. A kad je modernizacija u izgledu, uvijek je tu i dežurna retrogradna svijest koja te ideje premeće u baba-rogu globalizacije. Poslije takvih inverzija lako je povesti boj za bijeg u prošlost, provincijalizaciju pameti i kolektivizaciju guslanja na plemenskim skupštinama. Ajnštajn je od samih početaka svog intelektualnog angažmana trpio snažne otpore. Povodi su bili svakojaki i izgovori svakojaki – ali je osnovna potka otpora i negacije bio fašizam u najogavnijem vidu. Pred hitlerizmom negantesa bježao je Ajnštajn iz svoje domovine. Za bojati se:
U okolini Crne Gore snažan je zamah anti-ajnštajnovske mobilizacije. Taj pokret je bokserskim metodima na klanovskoj osnovi već dobio dvije runde protiv mlitavog modernizma. Prvo su srbijanske škole podlegne kukavnom pragmatizmu i otvorile vrata u ne-vrijeme i na ne-mjestu, da se pogazi modernizacijski evropski princip separacije nauke i nauka. Sada u istom okruženju, pod lažnom firmom mirenja zabludjele braće, zakonskim je plaštom ogrnut groteskni miks partizana i četnika i prostački pljunut modernizacijski princip antifašističkog ustrojstva savremene Evrope.
Ko se sve nije bacio kamenom na antifašistu Jevreja, tvorca teorije relativnosti! Ali je simptomatično da je prinosa zapjenušanoj blasfemiji bilo i u našem okruženju. Ćuti se o tome oprezno, da je nevjerovatne riječi blaćenja potegao Arhim. Dr Justin Popović, duhovna ikona brdskih svetosavaca. Vodeći rat protiv humanizma (o, tempora…), uvidio je spregu tog učenja sa… relativizmom. Ajnštajnova je teorija, po njemu, kvintesencija sveg skarednog što jeste humanizam kao predvorje nihilizma. Ove nevjerovatne duhovne akrobacije mogu se pročitati u Justinovoj programskoj knjizi Svetosavlje kao filozofija života, koja je vodič savremenog operativnog svetosavlja i na kojoj su se vaspitavali i novi sveci te provenijencije, čitajući o duhovnom sunovratu Alberta Ajnštajna, dok su šetali po jezeru i pored jezera.
U svjetskoj godini fizike operimo se od ovakvih misli i doprinesimo modernizacijskom potencijalu savremene fizike koja je u ovome sjajno paradigmatična: kao konkretna, posebna, lokalna djelatnost ona je istodobno i jedistveno evropski i svjetski proces baštinjenja čistog civilizacijskog supstrata.
Naredna se godina ne smije pročitati kao ču-desna!
Pomolak viteza
SAOBRAĆAJOČAJNO!
Kako smo se prevozili u ovoj deceniji? Autobusi i vozovi bili su prepuni, to jest prepopulisani. U tome je prednjačio gradski prevoz. Ostaće riječ da nas je prevozilo žedne u letnjoj pripeci preko Save i Dunava vode gradsko saobraćajočajno preduzeće.
Pomolak mišljenja
Kosmopolitizam trešnje
Sredina aprila. Trešnje procvetale u Budimlji.
Tu čednu bjelinu donijeti u vedri dan iz gnjecave i mračne, mistične ilovače može samo trešnjev cvijet.
Imati onako nenametljiv i prisan dodir sa žutim zelenilom prve trave može samo behar trešnje.
Toplo prisloniti na svoja njedra daleku i praznično svečanu plavet neba mogu samo trešnjeve grane.
Onako čarobno spustiti iz svog zagrljaja dečiju ljuljašku, i predosjećati dečiju igru u svom hladu može samo stoljetno stablo trešnje.
Onakav ritmičan zuj pčela može iz košnice privući u svoj slatko-svijetli ambijent i spojiti zvuk i boju u nečujnu cjelinu akustičke optike i optičke akustike može biti upriličen jedino sa trešnjom na livadi u aprilu kad selo procveta.
Miris koji opija, blag i neizrecivo osoben, prijatan čeljadetu koje izlazi iz kreveta u sjajno jutro, i koji raduje usnula pluća – to je miris tučka trešenjevog cvijeta preporučljiv za liječenje strahom natopljenih snoviđenja.
Japanci slave čednost trešnje. S pravom naslućuju blagorodni spoj Biljke i Čovjeka i pozdravljaju ga. Isti sentiment može se osjetiti u Budimlji. Kad ćemo i mi bez palanačke uzdržanosti proglasiti Dan trešnjevog cvijeta? Ako nam ne daju Dan njegoševskog slobodarstva, niko ne spori raskoš trešnjevog behara koji otkriva unisonost života na površini trećeg kamena od Sunca.
Sedeći ispod procvjetale trešnje zaljubljeni par odmara svoj pogled ljubavi na zelenom tepihu trave i zamišlja buduće čedo na šarenoj ljuljašci koju njiše prolećni lahor. Tako govore Japanci i tako misle Crnogorci ne usuđujući se da riječi pohvale glasno izgovore.
Umnost koju indukuje trešnjin cvijet u lomnoj čovjekovoj duši meleman je. On nas opominje da je dašak života u Japanu kao i u Crnoj Gori dragocjen, i kratak.
Istočni vjetar u sumrak nosi prezrele latice; one zrače neznatnu tugu pred noć i ona se nas iscjeliteljski dotiče.
Životinje su do guše zauzete prašinom, blatom, plemenom, državom i granicom. Biljke nas uče relaksaciji krvi, mesa, kostiju, udova, nemirnih pogleda. (Vide da ljudi nevoljno naginju harmoniji sa hukom vremena.)
Pomolak lisca
SIKOFANT(OM)
Zadњih godina se lepo zaokruglio i pristaje mu svaki okrugli sto. Gde je on, poluluk je više polulud, s druge strane je polumuk. Zvaćemo ga ovde Stole (lingvistička tehnika pars pro toto).
Kome god da je Stole bio neophodan, dobro ga je smislio. O, koliku je dobronamernu naivnost ispoљio onaj koji je prvi zavapio: ne može se imati mačka koja laje. Može, tugo moja, može.
Kako okrugle mudrosti napreduju, Stole se sve više nadima. Circulus vitiosus se talasa. Svi očekujemo (žudimo) da se iznebuha među učesnike trabuњava duha pojavi Mali Princ i postavi, bez ikakva uvoda, ono nezaboravno uglađeno pitaњe našeg detiњstva: Gde su љudi?
Pred našim očima golobrst Klevete.
Lapavica Prostakluka.
Љudi sa periferije (stola) hteli bi da pobiju Stoleta (pre nego se ugase kamere i on њih pobije). Ali je još Andrić govorio: tako ga je lako pobiti, da se to ne može. Ne sećam se na koga je tačno mislio tog momenta, nije ni važno; svako vreme Poleta ima svoga Stoleta…
Što Stole kaže, televizija će kasnije eminovati. Dnevnik, sve u šesnaest (časova).
Selo gori, a auditorijum se šešљa.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kotrljaju se ulicom demokratski mandati.