Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
SVETO MJESTO
Srpska narodna stranka i Nova Srbija srbuju na granici Srbije i Crne Gore i prave crkvu gdje je Filaret gladuckao. -Svaki Velimir nađe svog Andriju – kaže narodna poslovica…
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРАКТАТ О БРКОВИМА
За нализу стања
Пожимо од питања:
Зашто је Мандушић Вук
Носио мрки брк?
Можда приличи
Носити брке по цичи.
Али иначе? Лети
Само штети.
У реду: бркат
У посети куму.
Чему брци у
Шетњи кроз шуму?
На симпозијуму?
Брк не смета
Док ималац куња.
Али како једе
Слатко од дуња?
Брке не носиш
Да би теже дисао!
Ерго,
Длаке над уснама
Имају дубљи смисао.
Власник бркова
Хоће да каже:
Озбиљан је чова,
Који не лаже.
Длаке испод носа
Носи чељаде
Које има поноса
Да не краде.
Ето. Очито,
Бркат презире мито.
(парадоксално је
Притом –
Руно на лицу =
Морална брана,
За разлику од
Ћосавог аивана.)
Не збуњује ме
Ни једног трена
Да нам је брката
Политичка сцена,
Али:
Муче ме факти
Који анализу руше:
Бркатих за извоз,
А криминала до гуше!
Negantesima valja reći ne
Kratki kurs sociofizike
Nije mi lako da priznam, ali: iz godine u godinu sve manje mladih ljudi upisuje studije fizike. A među onim koji upišu sve je manje nadahnutih, nekalkulantskih duhova. Kuda idu? Na studije atraktivnih disciplina koje obećavaju brzu i laku društvenu promociju, u partijske sekretarijate, u Kanadu… Čujem da je sličan negativan trend primijećen i u drugim sredinama, pa i u drugim zemljama; ova tužna utjeha može samo biti povod da jednom napišem neki pledoaje za prirodne nauke, što će se možda i desiti. Danas međutim, odlučio sam da svojim nesuđenim slušaocima pođem ususret i održim (na vlastitu odgovornost) javno predavanje… o ireverzibilnosti. Šta mi je drugo preostalo?
Ukupnost tijela u nekim relevantnim granicama naziva se sistem. Sistem se može nalaziti u različitim stanjima. Svako stanje okarakterisano je odgovarajućim parametrima stanja. Biva da neki od parametara nema jednoznačno definisanu vrijednost u datom sistemu; tada kažemo da je stanje neravnotežno. Ali bolje recimo šta je ravnotežno stanje: to je takvo stanje u kojem svi parametri sistema imaju definisane vrijednosti koje se ne mijenjaju dok god se ne promijene spoljašnji uslovi. Sistem koji je izolovan od okoline, prije ili kasnije spontano prelazi u ravnotežno stanje.
Kad naglo otvorimo vrata sobe, znatno sabijamo vazduh u blizini vrata; u sobi nemamo više u svakoj tački isti pritisak (kod prozora je niži); stanje je neravnotežno; malo zatim dolazi do izjednačavanja pritisaka u pojedinim dijelovima sobe i na kraju se postiže novo ravnotežno stanje. To je proces relaksacije, koji se naravno ne dešava trenutno, već se odvija za neki interval vremena relaksacije.
Ali se u sobu može ući i maksimalno oprezno, veoma lagano. Tada praktično i nemamo klasičnog neravnotežnog stanja; imamo samo niz ravnotežnih stanja koja se kontinualno smjenjuju. To je ranotežni proces. Ravnotežni proces može teći i u obrnutom smjeru. Zovemo ga povratni proces. Ista pažljiva osoba koja je lagano otvorila vrata može isto tako sporo i uviđavno zatvoriti vrata i sistem će se vratiti u prvobitno stanje. Ravnotežni proces koji posle raznih promena dovodi do početnog stanja zove se kružni proces.
Prekinuću na ovom mjestu ovaj uvodni mali čas egzaktne nauke fizike. Očito, i tolerantni čitalac uviđa da je vrijeme za ovakav argumentovani zaključak: Zakoni sistema primjenjivi su samo za ravnotežna stanja i povratne procese.
Pitao me je jedan inženjer elektrotehnike, nedavno (na Balkanu je sve nedavno) kako valja da se sredi stanje na Kosovu. Na stranu sada problem što nije nametnuo bližu temu razgovora (na primer, zašto se prodaju parčad Crne Gore jednoj imućnoj troprstoj crkvi i, posebno, zašto se na tenderu me može pojaviti i Crnogorska pravoslavna crkva?). On je svetosavski patriota i (pošto značajno ufitilji brkove) interesuje ga samo elaboracija na temu: kako.
On, koji je na prvoj godini studija naučio (morao je makar čuti) tako proste stvari iz ustrojstva svijeta kao što je iskaz da trougao sa stranicama 3, 4 i 6 nije pravougli, i nikad to neće biti – uvijek preskače temu o egzistenciji rješenja. Pozvao sam ga na strpljenje da razgovaramo stručno, a kratko. Prosto sam ga upozorio na fakt: Ako dva prirodna broja, bilo koja, ponaosob digneš na četvrti stepen i potom sabereš, dobijaš rezultat koji se ne može izjednačiti sa četvrtim stepenom bilo kojeg prirodnog broja!
Ne vjerujem da sam ovom tiradom išta bitno promijenio u arhitekturi njegovog duha. Ali me nije ni javno izružio. Obojica smo izgleda imali razloga da ćutnjom budemo trenutno zadovoljni.
Gornji argumenat sam mogao ilustrovati, da imam alegoričnost kojom se diči jedan aktuelni srbijanski političar, opomenom koja nije bez izvjesnog šarma: Od akvarijuma možete napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum. Gospodin o kojem je riječ ima visoko formalno filozofsko obrazovanje, i kako je uz to do diplome došao u ‘osinjem” gnijezdu Evropske filozofske misli, baš tamo gdje je jedan Imanuel Kant učio maternji jezik – ne isključujem mogućnost (čak je smatram vrlo vjerovatnom) da je bar jednom čitao zapaženi spis najslavnijeg građanina Kenigsberga, pod naslovom Traktat o postojanom miru. Tamo se naime nalazi pažnje vrijedna misao (srećnom koincidencijom je ovih dana u pristupačnoj štampi o tome govorio uvaženi Predrag Matvejević): Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo!
Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo.
Postoji dakle ireverzibilnost grešaka. To što su svetosavski nacionalisti činili u Sandžaku tokom Drugog svjetskog rata – ne može se anulirati sličnim aktima u Foči (i tada, i poslije pedeset godina); to su prosto samo nove ireverzibilne situacije. Traženje rešenja mimo civilizacijskih pogodbi, kao što su lucidni čitaoci moga uvodnog slova vrlo dobro primijetili, ne spada u ravnotežna društvena stanja. To bahato otvaranje evropskog predvorja udarcem vojničke cokule u opervažene dveri…
Pogledajte ko roni ovog časa tamjan-suze za bivšom Jugoslavijom (ja nikad suze ne imenujem kao krokodilske, taman posla). Prepoznaćete na toj žalbi mnogo lica koje ste kao upečatljiva zapamtili iz doba pljuvanja na ideju koju su naši preci strpljivo i sa ljubavlju formirali pod Balkanskom firmom Jugoslavija. Oni su taj grandiozni posao obavljali sa onom skoro pobožnom minucioznošću s kojom zaneseni eksperimentator organizuje rast dragocjenog kristala iz mutljaga rastopine. Ne, ništa ja ne ogovaram i ništa ne zagovaram; prosto se podvižnici iz minulih dana i godina moraju naučiti lekciji o ireverzibilnosti. Ta to je sve ukupno nekih dvadesetak redova bez ijedne formule!
Na isti način se mnogi sada, u psihologiji dobro znanim A-HA! efektom, zalijeću da emituju upozorenje kako se događaji u Hagu tako odvijaju da se može postaviti i pitanje nekog budućeg kolektivnog duga građana države SCG. (Vidjećemo koliko će biti stabilno novo ravnotežno državno stanje; oni koji već plaču na njenoj zamišljenoj sahrani izgleda dobro znaju koju su sve nepovratnost u nju dosad ugradili.)
Na isti način oni koji su se gadili na pomisao da proslavimo postojanje jugoslovenskog jezika, sada ne mogu podnijeti drobljenje slične i zajedničke jezičke građe na četiri liska istoga cvijeta. Etoti!
Učimo fiziku, makar malo iz uvoda!
Pomolak viteza
IZABERI IZABERI
Beri beri je raširena krvna bolest u svijetu. Posljedica je beavitaminoze (nedostatak be vitamina). Ispoljavanje bolesti: potpuno rasulo u funkcionisanju nervnog sistema, kočenje donjih djelova tijela, slabljenje srca. Nama prijeti takođe teška izaberi izaberi bolest; zbog jednoličnih kandidata. Uprkos tome da unosimo dosta bleee vitamina. Istina, sve manje nam se koče donji djelovi tijela. Inače, što se tiče rasula nervnog sistema…
Pomolak mišljenja
GENIJE
Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.
Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.
To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.
Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“
Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.
(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)
Pomolak lisca
IZBARABЉIVAЊE INTELEKTUALACA
Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.
Ovaj neophodni teorijski uvod pomoći će da uočimo pravu meru u onome što nameravam u ovoj priči da iskopam. Ne pomiњem slučajno kopaњe; nije nikakav pesnički uzlet već asocijacija na samoj površini.
Tog jutra sam, po vrućini, pešačio prema gradu kad ugledah na obližњoj њivi povijenog, oznojenog čoveka. Kopa. Po neveštom držaњu motike zakљučih da nije iskusni zemљoradnik, pa ga osmotrih. Po iznošenom odelu kakvo sam i sam imao pre dvadesetak godina, po retkoj kosi koja je karakteristično osedela, videh da nije seљak. On odloži motiku i prepreči mi put. Srdačno mi steže ruku, a onda me još prisnije zagrli.
Bio sam siguran da se ne znamo. Predloži da sednemo pod orah.
– Ti nisi iz ovoga mesta – reče.
– A obojica nismo iz ovoga vremena – dodadoh.
– Zaustavљam pešake, namernike bez limuzine, – objasni mi. – A kad sam osetio i žuљeve na dlanu desnice, znao sam da si profesor.
– Brate po majčici matici! – uskliknuh. – Ustaj da se izљubimo!
Zapodenusmo zanimљivu konverzaciju. On mi reče mnogo lucidnog o istorijatu krompirove zlatice; kao magistar arheologije uživao je u magiji prošlog i znao je to da potencira na primeru ozloglašene bube koja ume da mnogo težačkog truda svede na gorku (krom)pirovu pobedu. Na kraju besede ja zavapih, ne bez patetike; ah, ta lepinotarsa decemlineata! Ovo da bih pokazao uviđavnost pažљivog slušaoca; a i hteo sam da stavim do znaњa sagovorniku da se može osloniti i na moju širu poљoprivrednu kulturu, mada sam doktor fizike, što nije neka legitimacija u sparnom danu pod orahom u društvu zaљubљenog u prošlost.
Potom sam mu pripovedao sa dosta detaљa kako se izlazi na kraj sa vraškom travom tipac, pa još na slomovratnim planinskim livadama. O klepaњu kose znavaše ponešto, ali je pritom dosta naivno ulazio u problem izbora pravog brusa. Ne, kosibaša biti ne bi mogao…
Pričali smo mnogo. Kako se gazi crni luk, kad je pravi momenat da se tele odluči, šta činiti protiv krtice, vredi li pokušati sa malinama, može li kunić dostići polnu zrelost pre godinu dana, dovodi li veštačko đubrivo do kiselosti ovog inače posnog i peskovitog tla. Priznajem da je moj sagovornik bio za nijansu svestraniji znalac meteorologije, a ja sam bio agrokulturniji u načelu – što se možda od mene nije očekivalo: imao sam jedan akademski stepen viška. Što je, proporcionalno, jedna stepenica egzistancijalnog maњka.
Zahvaљivao mi je što sam pristao na podsticajnu razmenu korisnih informacija. Teško je, reče, biti inokosan na њivi. Na šta mu ja, ne bez prekora rekoh:
– O, pa za koju to formu života kibucujete?
Baš tog momenta, posra me neka potpuno nezainteresovana ptica. Za divno čudo, istovremeno mi pade na glavu i zreo, krupan plod oraha.
– Nije sve crno kakano izgleda, – rekoh tužno.
Arheolog odrecitova poznate stihove:
Nit ga orah, nit ga kopah,
kao dar s nebesa pade orah.
Slušajući sam mislio, srećna je zemљa koju obrađuje poetska duša na ispadaњu…
Šta mi bi da se baš tog momenta setim kulturne revolucije u Kini? Pod prinudom, slali su navodno profesore univerziteta da obrađuju њive. Ovo naše je, ipak, dobrovoљno. Može li iko zdrav reći da je dobrovoљna kulturna revolucija gora od prinudne kulturne revolucije? Ne može. Nikad nije bilo isto: prinudna dobrovoљnost i dobrovoљna prinuda.
Bi mi milo da je i u ovim stvarima naša stvarnost baš sa humanutim likom…
Ali, vaљalo je meni ići put grada.
Ne koraknuh čestito ni tri puta, zaustaviše se sjajna, skupocena kola i mladić љubazno otvori vrata.
– Ulazi slobodno, – vikao je za mnom љubiteљ iskopina. – Ta prevejana baraba duša je od čoveka; nije to više geg iz pozorišta.
Cenio sam њegovu žrtvu dok je pridavao gas. Ometao sam mladića koji je ispoљavao samrtničku rešenost da negde stigne na vreme.
Kroz zamućena vetrobranska stakla gledao sam zabrinuto prema istoku; ne pogađam kakav će sutra biti dan; meteorologija mi je i daљe slaba. Tačka. Isto kao i nužda. A zakon je već promeњen.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ta to je samo obuka, jedna od komandi: Na beeee-sno!