Deda Vule i ja dobili poziv da prisustvujemo obeležavaњu desetogodišњice osnivaњa izdavačke kuće Akademska kњiga. Nismo bili leњi…

Prosečnom Beograđaninu se diže kosa na glavi od ideje vožњe automobilom do Novog Sada. Razlog za ovo je, svakako, čiњenica da svaka vožњa do Novog Sada mora da se završi vožњom kroz Novi Sad. A problem sa Novim Sadom je њegova veličina. U pitaњu je veliki grad. Kako sad (u glavi da bude kosa, pitao je Mika Antić svojevremeno), šta je tu čudno? Pa čudno je prosečnom Beograđaninu da prihvati postojaњe velikog grada koji nije Beograd. A posebno je čudno prihvatiti postojaњe takvog grada na tek jedan sat vožњe, ukoliko gospodski prihvatite trošak od 190 dinara putarine, odnosno dva sata, ukoliko ste šktrica vulgaris koja pokušava da sitničavost duše maskira žeљom za vožњom kroz fruškogorske krajolike, slavne Sremske Karlovce i pored Petrovaradinske tvrđave.

Nije крај ...

Neiskusnom oku posmatrača bi se moglo učiniti da predizborna događaњa oko nas ne pružaju previše prostora za optimizam.

U prevodu na srpski, histerici su ubeđeni da smo kolektivno u govnima. Ali mi ostali znamo za boљe – znamo da je šireњe panike lukrativna delatnost, ne samo u novinarstvu već i u svakodnevnom životu (svi mi imamo neku strinu sa neoborivim razlozima za skladišteњe vode i brašna). Stoga ćemo danas da porazmislimo o stvarnim posledicama takozvanih najcrњih predizbornih scenarija.

Prvo da čujemo jednu pesmu koja govori o stvarnim љudima.

Nije крај ...