Deset godina Akademske kњige

Deda Vule i ja dobili poziv da prisustvujemo obeležavaњu desetogodišњice osnivaњa izdavačke kuće Akademska kњiga. Nismo bili leњi…

Prosečnom Beograđaninu se diže kosa na glavi od ideje vožњe automobilom do Novog Sada. Razlog za ovo je, svakako, čiњenica da svaka vožњa do Novog Sada mora da se završi vožњom kroz Novi Sad. A problem sa Novim Sadom je њegova veličina. U pitaњu je veliki grad. Kako sad (u glavi da bude kosa, pitao je Mika Antić svojevremeno), šta je tu čudno? Pa čudno je prosečnom Beograđaninu da prihvati postojaњe velikog grada koji nije Beograd. A posebno je čudno prihvatiti postojaњe takvog grada na tek jedan sat vožњe, ukoliko gospodski prihvatite trošak od 190 dinara putarine, odnosno dva sata, ukoliko ste šktrica vulgaris koja pokušava da sitničavost duše maskira žeљom za vožњom kroz fruškogorske krajolike, slavne Sremske Karlovce i pored Petrovaradinske tvrđave.

Ja sam uvek bio od te galantne sorte, pa smo aplikaciji Windows 8 Phone Here Drive + (auh!) dozvolili da nas stražarno sprovede od izlaza sa autoputa ka Subotici. Skreni levo, drži desno, ovde, onde, tek nekako, u štreberskih 17:58, stižemo u novosadski akademski zabran, zavučen u prijatno šumovito okružeњe, uokviren lepim plavim Dunavom (u slučaju dobrih ocena. Loše ga pretvaraju u mutno Dunavo što je praksa kojoj se protivimo.) Parkiramo se nekako. Još jednom želim da povičem: Ako vam treba parking, a možete da napravite parking, onda napravite parking, a ne betonski prostor za zaustavљaњe tri i po automobila a i to samo pod uslovom da su vozači aktivni u Formuli jedan i to sva trojica u ekipi Mercedes. Kome je do trave i pratećih krpeљa koji do posledњeg u sebi čuvaju virus Lajmske bolesti od kojeg ti mozak otekne do ekslozivno onespokojavajuće veličine, neka ide u zlatiborski zaseok Divљake, inače i bez ikakve ironije divno mesto.

Zgrada Univerziteta u Novom Sadu kockasta je i staklena građevina, sa fascinantnim ogromnim „roletnama“ koje odaju utisak pune funkcionalnosti. Na ulazu nas dočekuje veliki plakat, reklama za izložbu o radu Milutina Milankovića. Ulazimo u hol, gde nas dočekuje neumorna Bora Babić, direktorka Akademske kњige. U isto vreme goste pozdravљa i љubi, šaљe daљe, preuzima sledeće. Zmaj-žena. U holu se skupio narod, pijucka piće. U dobru i u zlu, tako je to sa svim događajima koje organizuje Akademska kњiga: uvek ima nešto da se popije i gricne. Obilazimo hol, ne poznajemo nikoga.

U pozadini primećujemo izložbu o rad Milutina Milankovića, kao i momka sa gitarom i usnom harmonikom. Pogledao sam malo boљe. Da, to je bio moj kolega Goran Polovina, frontmen strahovitog Plavog Ptičića.

Polovina

Kao i obično kada je reč o Pupinu i Milankoviću, citati krupnih pohvala svetski relevantnih naučnika i upravnika ozbiљnih institucija prate detaљe biografije. Tu su lepi panoi, grafički prikazi detaљa teorije ledenih doba, opisi dokaza tačnosti i posledica Milankovićevih otkrića. Koliko na brzinu uspevamo da primetimo, srž Milankovićevog doprinosa je pre svega razjašњeњe uloge precesije u uticajima na klimu Zemљe.

Počiњe protokolarni deo proslave. Amfiteatar Univerziteta u Novom Sadu je predivna nepranatrpana sala sa udobnim sedištima, kvalitetnim razglasom i sasvim odličnim klavirom. Surovo profesionalna konferansije nas obaveštava kosmos i zaštosmose okupili, te poziva da čujemo jednu pjesmu na klaviru koju je napisao… Eh sad, neka bude da je kompozitor Franc List. Stvar je odsvirao momčina kojem sam zaboravio ime, neka mi oprosti. Pesma je bila odlično odabrana, brza i spora, osećajna i virtuozna. Note su se zatrčavale jedne u druge i bežale kao uplašene Bambijeve mame. Svaka čast, majstore.

Zatim je vreme da nam se obrati direktorka Bora. Rekla je da nije gotovo. Da ćemo se i sutra boriti (sutra ćemo se tući, sutra ćemo se biti, govorila je Snebivљiva aždaja). Da je i ovo do sada, ovih tristotinak objavљenih kњiga, klasično biblijsko čudo. Kako? Čime? Jer svi u amfiteatru znaju protiv čega se bore: protiv nepristojnosti. Jer u borbi pristojnih sa nepristojnima nema načina da pristojni pobede, a da se ne uprљaju. U borbi prostojnih protvi nepristojnih uvek pobeđuju nepristojni. Konačno, Bora Babić to veoma dobro zna, a ja ne želim da u ovom tekstu pričam o tome, ne želim o tome ni da razmišљam. Bori hvala, nama ostaje ne da budemo optimisti, već da pokušamo da ostanemo ono što smo. Pristojni.

Vule

Biranim rečima obraćaju nam se daљe urednici pojedinih edicija: poštovani filozof prof. dr Časlav Koprivica, urednik edicije ΕΠΙΜΕΛΕΙΑ, urednica sabranih dela Aleksandra Tišme prof. dr Gorana Raičević, urednik edicije Ekonomija prof. dr Radovan V. Pejanović (koji je govorio dva puta, čime je na primeru pokazao kako savremena neoliberalna ekonomija guta sve pred sobom; šalim se, čovek je dodelio Bori mali poklon), te prevodilica koja je u Novi Sad stigla skroz iz Pariza, a čije sam ime nesrećnim slučajem zaboravio.  Najveći aplauz sa pravom pobira prof. dr Gorana izjavom da je Geopoetika objavila „Istoriju celibata“ što Akademska kњiga nadmoćno tuče svojom „Istorijom orgazma“, sa čime čovek mora da se u potpunosti složi i poštovanu profesorku srdačno pozdravi.

Govorancije su se završile. Tada sam primetio slavnu prevodilicu Akademske kњige, Љiљu Matić. Divan čovek, kao i uvek :). Ostalo je da izađemo u hol, nastavimo sa koktelom i da preuzmemo male poklone, kese koje su nas čekale u holu.

Milos

Prišao sam kesama, video da su unutra jedine stvari koje Akademska kњiga ima: kњige. A љudi su se  gurali. Zatrčavali u kese. Istraživali њihov sadržaj. Nervozno birali. Meњali kњige. Prebacivali iz kese u kesu.

Nepristojnost je već tu, među nama.

Sve što je ostalo bilo je da se vratimo u Beograd, prespavamo i pročitamo novinske izveštaje sa ovog lepog skupa.

Kojih, naravno, nema.

Оставите одговор