Govno

Pardon! odmah na početku zbog upotrebe u naslovu naše najamorfnije i najfrekventnije, počesto najaktuelnije,  dokazano najsmrdљivije reči. O, znam, znam da postoje reči-zamene; sinonimi, surogati, eufemizmi. Ali ono što hoću da ispričam može se samo u originalu. Hvala lepa! Ako sad i ovde ne upotrebim reč: govno, ja je nikad i nigde više neću upotrebiti. Treba prizvati ono gađeњe, onu konvulziju..

Tog turobnog jutra, na našem malom Trgu osvanu govno. Autentično čovečije, i pozamašno. Čudno je bilo to što se u našoj maloj zajednici, poznatoj po obaveštenosti i svekolikoj budnosti, nije našlo čeљadeta koje će iole pouzdano podneti ma i najmaњi dokaz o počiniocu; nikog ko je, ma i na najbizarniji način, bio svedok skandaloznog rasterećivaњa. Događaj je samim tim nosio misteriju nastanka. Bilo je tu i elemenata uvrede za meštane; zanemele su i oprobane tračare, pored kojih ni ptica neopaženo ne proleti. Otuda je od samog početka bilo svojevrsnog divљeњa prema veštini opoganiteљa; daleko je bilo još od harizme, ali harizme tako počiњu.

Uprkos svemu tome, љudi su masovno verovali da se opoganio upravo On. Mogu reći, došlo se do neporecivog konsensusa na tu temu. Prvo: količina đubreta upućivala je na takav zakљučak; potom, samo lociraњe, sračunato na izazivaњe maksimalno moguće pažњe, te onaj neizrecivi voњ koji smo nekoliko puta u prošlosti iskusili.

Ja sam ga uočio sa prozora svog stana. Evidencija je na početku bila posredna. Љudi su se kretali neuobičajeno, u luku, zazirući i mršteći se pravili putaњu koja je meni u fizici poznata kad se tela povinuju gravitacionoj sili nevidљivog masivnog objekta. Đaci su se kesarili, ozbiљni poslovni љudi su bespomoćno širili ruke; domaćice koje su se vraćale sa pijace glasno su psovale. Istrčao sam na ulicu i percepirao prizor u svoj њegovoj mnogostrukosti.

Seo sam na klupu u obližњem parkiću, birajući preglednu poziciju. Dao sam se u duboko promišљaњe zaumnog pojava.

Ubrzo mi se pridružio penzioner Pravica. Mimo običaja, seo je bez pozdrava, ne pitajući je li Slobodno. Nemo me je pogledom pitao, ko se to šegači. Pogledao sam ga, takođe bez reči. Њemu se odgovor nije svideo, ustao je i kratko rekao: „Ne, nije On!“ i žurno se uputio ka mesnoj zajednici.

Oko deset sati bilo je na Trgu već dosta љudi; neki su se pravili da gledaju izloge, drugi da čekaju nekoga, mnogi su prosto stajali i poizdaљe očekivali rasplet događaja.

A onda se pojavio On lično. Približavao se korakom koji gleda daleko i promišљa vidovito. Natrapavši na govno, stao je. Bez skaњeraњa okrenuo se narodu (govno je već bilo iza њega). Narod je zbio redove. Počeo je miting.

Drugovi, ovo sraњe je prevršilo meru! (Tako je, neka bude posledњe, kad već nije prvo.) Drugovi, hoćemo red i disciplinu! (Da se zna ko, kad i koliko treba da sere.) Dosta nam je kukavičkih govana! Niko to ne sme od vas da krije! Mora o svemu da je narod obavešten. Idite po svoje podatke! A pre toga, počistimo smeće u svom ataru! (Povratimo stari sjaj i slavu staru; živeo! živio!)

Masovnom akcijom, Trg je očišćen. Radilo se parasvojski. Nije izostao ni Pravica, pun entuzijazma svoje druge mladosti! Nezajaz entuzijazma. Smlatost je predњačila, kao i uvek. I najstariji su bili živahni i pokreteni.

Naveče je lokalna televizija iscrpno izvestila o preporodu duha. Jedan pop je hvalio popolizam. Pojavio se i On: preimenovao je Trg u Nacionalno Preporodilište, što je izazvalo delirijum stanovništva. Stanovništvo i stanovište postalo je jedno isto! Obećao je da će nepoznati autor izmeta biti uhvaćen kad-tad (narodu ne može niko da podvali i ispod-vali). Zahvalio je što mu se referendumski nudi liderstvo, koje On pored sveg nećkaњa ipak prihvata.

Eto, kako nastaje harizma! Zbog specifičnosti koju sam rasvetlio, moglo bi se reći i har-izmet. Bitno je da ona, posle početnih uspeha, samo raste. I uvek stigne do tačke kada se mirne duše može preimenovati u: haraizmet! No ne mogu ovde upadati u digresiju, to je čisto jedna teorijska stvar. Radije bih ispričao šta je daљe bilo.

Jednoga dana neko je došao na nesrećnu ideju da ponovi istoriju. Ma nije neko, nego smo opet dobro znali o kome je reč! Sad svejedno. Na Nacionalnom Preporodilištu osvanulo je govno! Maњe doduše, i moglo mu se što-šta zameriti. Prosto, video čovek način kako se pravi slava, bogatstvo i vlast i rekao, čekaj, što ne bih i ja malo...

Naravno, nije se dobro završilo. Autor je prevideo nešto što danas svaki intelektualac početnik zna: svako se ponavљaњe izvrgne u farsu! Uhvatili su ga aktivisti Drpskog pokreta on-mora, još dok je čučao. Lider je na televiziji superiorno objasnio da je otkriven i uspešno obrađen slučaj nasrtaja na društvo. Događaj se može podvesti, precizirao je, pod ugrožavaњe ekološkog koncepta zemљe. Upozorio je narod da se ne okupљa oko takvih neprizornosti (kasnije, Pravica je te besposličare na asfaltu nazvao ruљom). Podvukao je da to ne možemo više tolerisati. Postavљa se i pitaњe ko su ti љudi koji danas, u oskudnim vremenima mogu toliko da se opogane? Ne radi li se o eklatantnim slučajevima plaćeničkog odnosa?

Posle ovog govora, ja (koji sam bio svedok), morao sam da se umešam u povest, oslaњajući se na svetle tradicije postmodernističke proze. Zgađen, tražio sam što hitniji kraj; završiti priču, što pre! Avaj, nisam imao uspeha; sve što sam pokušao izgledalo je veštačko, naprasno i nedovoљno. Zatražio sam pomoć. Setio sam se da je na Mitingu sa početka storije bio prisutan i jedan poznati pisac. Prisutan? Kako se to olako frљam rečima! Bio je, brajko, među prvima; osmišљavao stvari; davao impulse, inspirisao. E, taj će znati da pruži pravi savet. Pođoh čoveku, primi me uљudno. I pre događaњa sraњa slovio je za dubokog mislioca; posle svega se њegov ego još i više produbio, do razmere enormne rupetine; da ti mrkne svest kad se nadneseš nad tu intelektualnu urvinu i misaoni krater.

Direktno pređem na problem. Takva i takva stvar, ne umem da adekvatno završim priču. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam. Ne sećam se, kaže. Možda je bio u katarzi. Kataklizme su zgodne za katarze takvih nacionalnih gromada i moralnih nomada. Najzad reče nešto što ću pamtiti dok je on živ:

– Priče koje su počele s govnetom, a da se ja ne sećam, ne mogu se zgodno završiti; bar ne na dopadaњe mnogih.

Kao da mi pade kamen sa srca! Ako je tako, a њemu se mora verovati, jednom članu Soveta zdravog razuma, onda je dozvoљeno tekst prekratiti bilo gde, možda i sad odmah – ionako će biti povike i pљuvaњa. Po meni, naravno.

Napomena

Razmotrivši slučaj opisan u ovoj priči, kњiževnik iz Podgorice Mihailo Radojičić duboko je posumњao u istinitost raspleta. Tvrdeći da poseduje autentičan uvid u događaњa iz obrađenog perioda, a ja nemam nijedan vaљan razlog da ga demantujem, sugerisao je ovakav kraj priče:

Jedno neidentifikovano lice ugazilo je u govno još dok je pogan bila javno prisutna. Čini se da je to bilo posve slučajno, ali nije bitno: ostali su mislili da se radi o pažњe vrednoj nameri. Te su mnogi tamo ugazili. Govno je razneto đonovima građana.

Izgledalo je da je govno počišćeno. Ustvari, usudom nekog čudnog slepila, nismo osetili da smo govњavi.

Mnogima ni čulo mirisa nije sugerisalo ništa sumњivo.

A otkad su kupili nove cipele, ni briga ih nije.

Оставите одговор