Dragi striko, opet ja

Nije prošlo ni dva dana od kada sam ti poslao pismo, a evo ponovo uzeh parče hartije da ti se javim! Godinama, znaš zbog čega, što se kaže nisam imao ni sliku ni ton. Hvala bogu, posle Dejtona imam tona!

U ovom pismu hteo bih da te pohvalim, što pišeš srpsku poeziju. Ja volim osećajnu stvar; možda se ne bi reklo, ali sam ovih meseci pročitao dosta stihova. Videh te jednom na televiziji. Slušajući te kako recituješ u odsudnom času za našu partiju (ti reče, koja se još igra), zaplakao sam (košta me ponosa da ovo kao borac priznam, ali me hrabri da i ti tog momenta nisi bio daleko od jecaja).

Bog zna da li pod tim utiskom, tek i sam sam počeo da pišem poeziju. Evo me da se, kao i svaki početnik, stidim pred tobom zbog priznaњa! A kako li je tek početnicima u pedesetim! No nije na odmet i da ponovim maksimu (kao maksimom po diviziji!): krv nije voda. Brinem, šta ćeš ti na sve to reći. Posebno se sekiram i satarim (ovu sam reč izmislio iz ovih stopa; dovedi je u vezu sa satarom, kao što i onu prvu vaљa dovesti u vezu sa sekirom), hoćeš li pozdraviti teme koje obrađujem. I ton kojim celina zvuči? Mislio sam da je najboљe, ako ti pošaљem jedno stihosočinenie, pa da prosudiš, i po prilici – ohrabriš. Ta pesma ti se nalazi u dodatku ovog pisma, potraži je; ne bacaj koverat, inače ode i ona!

A sada dve-tri neprijatnije sitnice, ne mogu da izbegnem.

Prvo, ovamo kod nas je neko spadalo pronašlo pesmu koja se zove Ima nešto za koju tvrdi da je tvoja. Ja ne verujem. Onda on pokazuje ime i prezime; postoji li još koji pesnik s tvojim imenom (dešava se...)? Taj kreten koristi svaku priliku, kad sam u društvu, da me provocira. Naročito mi je teško kad odrecituje

Ima nešto isto u љudima,
Ima neke Bosne u Slovencu.

Onda ja objašњavam da je to nemoguće – pokazujem pisma od strika i dokumetujem koja su u stvari tvoja autentična i nepokolebљiva gledišta glede Slovenaca. Do kraja mi je gnusno kad čujem nastavak (mangup je namerno pretumbao stihove):

Ima nešto što u nama ima
Što nas drži u istome vencu...

Ja ga potom upozoravam na tvoje dileme koje sam rasvetlio u prošlom pismu. Među nama, striko, ipak ima nešto što upućuje da si ti autor: pesma je u desetercu... Može i uz gusle da se peva. A ja sam, kao što znaš, tebi bezgranično veran. Ako je tvoja, sviđa mi se. Mada mi je teško reći, posle svega. Uzgred, u stihovima,

U predelu oko divљeg Lima
Ima jedno parčence Banata,

nazire se jedna faktografska teškoća. Vasojevići se jesu selili u Vojvodinu, obrnuti smer migracije mi nije poznat.

Drugo. Doprlo mi je do ušiju (ne pitaj za kanale cinkareњa) kako si negde napisao, љudi citiraju po sećaњu: Pegavo dupe J. Broza.

Groza!

Znam da u ovom vremenu ima mnogo intriga, ali svejedno mi je u duši groza, kad na to pomislim. Izbegavaj, doboga, tako što! Ne bih želeo da me primoraš da se preko novina odričem najrođenijeg strica!

Jesi obavešten čovek, ali baš toliko...

Nastaviš li u tom stilu, odbićeš me od čitaњa tvojih pisama, što mi je inače ovih dana duševna hrana i omiљena zabava. Pozdrav, Sinovac.

Dodatak

Evo moje pesme Smena generacija:

Šeset prve bejah đače.
Nosio sam T. štafetu
kilometar, a i jače.
Ne zaradih ni monetu -
to bejaše čast na svetu.

Danas mi se samo plače.
Porede me sa fukarom,
nosio sam pozdrav Starom.

A ja ćutim, sin mi đače.
Kroz SFRJ nosi pušku;
vrag odneo svaku šalu:
nije pismo u drvetu,
nego metak u metalu.
Ko te pita za monetu!
Da izvuče glavu mušku.
Opet viču: čast na svetu.

(Porede ga sa fukarom:
ne ubija svetim žarom.)

Eto, toliko. Strepim od tvog suda.  Svi mi strepimo od ponekog suda. Čujem da sada i buџe strepe od suda. Hvala bogu, sitna sam riba. Najgore što mi se može desiti jeste da gorњe stihove pošaљeš u noćni sud.

Do sledećeg dopisanija, tvoj Sin(ovac).

Оставите одговор