Događaj

Hodao sam ulicom ingeniozno promišљajući našu društvenu zbiљu. Eto, trudim se da nikad ne budem zaludan. S druge strane, to mi je davnašњa navika. Naime, ako sam homo sapiens, a neko i to mora biti, ja svakog trena treba da vodim računa da se razlikujem od one kod nas ižџikљale populacije koju socionauka označava terminom homo kasapiens. Bejah na dobrom putu da rešim jednu aktuelnu dilemu, kad iznenada iz obližњeg lokala stiže divљa graja, skoro lavež.

Htedoh da viknem, dovraga je li to kafeterija ili kafilerija, kad shvatih da je tamo na delu već i tuča između dva uzrujana čoveka. Ni časa ne časeći, pritrčah. Drugome bi bilo teško da se odluči na čiju će stranu, ali sam ja u tim poslovima maher. Za par sekundi mi je bilo jasno da treba da pomognem onom nižem. Ali ne zato što je niži, kako bi čitalac pogrešno mogao da protumači, već zato što je bio naglašeno prgav – sa još nekim znacima rasne pogani.

Udruženim snagama napadosmo našeg protivnika. Imali smo nekih početnih uspeha, mada je otpor bio srčan. Razume se da smo našim pesnicama ciљali ka њegovoj glavi, s jasnom namerom da mu pomutimo rudimente svesti. A na samoj glavi uglavnom smo ciљali onu groznu izbočinu koja se kod normalnih љudi naziva nos. Svaki naš pogodak u tu lokaciju izazivao je burno odobravaњe rastuće gomile znatižeљnika. Oni umereniji su samo aplaudirali.

No ubrzo se odnos snaga promenio. Bez obzira što nam se pridružio jedan dobrodržeći gospodin, počeli smo da primamo žestoke udarce, jer je protivnička strana narasla na četiri odlučna borca. Prekorno sam pogledao u razularenu a još neopredeљenu gomilu posmatrača i to je dalo efekta: dobili smo pojačaњe od pet komada. Ali ni oni nisu zaostajali. Sad ih je bilo teško prebrojati. Nije u stvari ni bilo prave potrebe za kvantitativnim pokazateљima našeg konflikta. Retke su bile mlakoњe koje se još nisu pesničile. Već se moglo govoriti o masovnom krkљancu. Udarci su pљuštali na sve strane. Događaj je poprimio bitna obeležja ovdašњe naravi, što su svi akteri s ponosom primećivali, uprkos silnih masnica, čvoruga, ogrebotina i ostalih manifestnih posledica ovakvih društvenih interakcija.

Teško mi je proceniti koliko je ulična razmena mišљeњa trajala, sve i da nisam bio izubijan. U burnim događajima u pitaњu je, znate, jedno psihološko vreme. Na kraju se prirodno ispoљio neizbežan psihofizički zamor materijala i udarci su jeњavali. Neki su se udaљili hramajući, neke je rodbina povela.

Ja sam bio u povećoj grupi onih koje je pokupila hitna pomoć. Kad rekoh: pokupila – može se pomisliti da ciљam na policiju. Ali, ne. Policajaca je bilo na mestu događaњa, ali oni iz nekog razloga nisu stali ni na ovu ni na onu stranu.

Osvestio sam se u bolnici. Jedno oko zatvoreno, usta modra i otepala; mnogo uboja i otvorenih rana. Kao kroz maglu sam video љude oko kreveta. Konačno sam shvatio da su to rođaci i prijateљi. Zabrinutih lica postavљali su mi uobičajena pitaњa: kako sam se dao? je li bilo teško? hoće li biti osvete?

Kakve osvete? mutao sam. Hoće, ako mi pružite elementarnu pomoć, a to je: doznajte pre svega ko su dva čoveka na početku sudara; drugo, raspitajte se šta je predmet spora, ako predmet postoji.

Obećali su rečenu pomoć. S osećaњem iskrenog sapatništva napustili su bolnicu.

Оставите одговор