Stojser

Sneg je počeo da pada u sumrak. Bile su to one krupne, šestougaone pahuљe koje lete bez žurbe; u kovitlacu, zadržavaju se oko sijalice iznad ulaznih vrata; talože se tajnovito, kad osednu podsećaju na male vasionske letelice, sa porukom koju ćemo jednom vaљda shvatiti. Da, pravi sneg našeg detiњstva.

Ubrzo je obelelo; sneg rastoči onaj gusti mrak koji oko ponoći pokuљa iz obližњe šume; daleko u poљu mogao sam da nazrem siluete pasa koji su nekud zamicali. Zaspao sam sa onom davno zaboravљenom radošću da ću ujutru doručkovati kraj prozora našaranog mrazom, u sobi punoj belila. Tako sam snažno prizivao taj prizor, da sam skoro poverovao: u blizini biće i roditeљi, davno već mrtvi.

Pred zoru je sneg pojačao. Beše napadao do kolena. Očistih staze do kužine, česme i drvљanika. Sve u selu učini mi se blisko i blizu, i pitomo. A snežilo je bez prestanka. Oko ručka, moje stope po dvorištu ličile su tek na neznatne uvalice terena; pred noć, sneg je bio do prozora.

Sledeće jutro se zabrinuh; dvorišna vrata sam s mukom otvorio. Ledeni smet je upirao u ragastove. Napoљe se nije imalo kud. Putem su, celog bogovog dana, prošle samo jedne sanke, sa seљakom u nekoj љutoj nevoљi. A nebesa su se sklopila, sipa bez prestanka. U selu je zamirao život.

Za tako retke smetove imao je moj otac jednu retku reč: stojser. Њome je kratko i jasno, precizno, naslikana zimska muka života na selu za stoletnih lapavica.

Mislio sam: neće biti kod nas stojsera za moga života; i sto i prvi put se prevario u svojoj detiњastoj prognozi.

Eto, dragi čitaoče, ili budući čitaoče (ako ikada ova ispovest bude iskopana iz leda i snega moga kraja), pišem ti zarobљen u večnoj zimi koja ne jeњava i kojoj se kraja ne nazire; pišem ti ono što znaš ali ne shvataš, kao što ja ni do danas nisam shvatio kako da to nisam znao: svaka ciča počiњe vedrinom, a toplina s početka ove priče završava se smrzavaњem. Šta se dogodilo? Danima i sedmicama padao je sneg; mraz je okivao domaćinstva u selu; izolacija je bila potpuna, preko okolnih brda prosto se nije moglo; susedi prestaše da se posećuju; trošile su se oskudne zalihe: drva je nestajalo; mrtvaci su odlagani na prtinu, s nadom da se jednom, ako bude sreće, dostojno sahrane; majke su rađale decu, i plakale, molile se bogu da osvetnici odrastu i otope sneg s brda.

Ko se to, i zašto, sa nama sprda?

Koji greh okajavamo?

Smršao sam; iz kuće nemam kud; pomiren sa sudbinom, zurim u ledena brda i čekam smrt. Imam zeca; i њegovi su dani izbrojani; glođe nameštaj i trpi; privržen mi je. Dođe u krilo i dugo me gleda crvenim očima. Odgonetam, pita li me nešto ili me teši? Onda obojica čuљimo uši, bogzna kakve (i odakle) zvuke očekujemo...

Jutros smo nešto i čuli. Zaboga, jesu li halucinacije? Iz pravca škole, iza crkve, trešte bubњevi; oglasili su se megafoni; brekću mašine (buldožeri? tenkovi?). Neko je recitovao. Možda mi je um oslabio od duge patњe. To je glas Našeg Barda? Jasno se razabirao њegov bariton:

Požari, povodњe i stojseri,
sve je to po čovekovoj meri.

Onda je usledila muzika, pa se oglasila Crvenkapa, nevina kao i uvek. Pevala je:

I posle svega,
malo nam je snega!

Selo se zagrcnulo od optimizma. Odnekud, dim se došuњao! Čini mi se da sam čuo i stare akcijaške popevke (u sred sela ispod snega / sija svetlo našeg stega).

Prvi put posle mnogo dana pomislih: možda vaљa preživeti, i preživajući.

Smislih parolu: Životarite, živujući. Učini mi se, namah, da u tih dvadesetak slova, od toplote, svetlosti i blagog talasaњa, poče nešto da diše...

Оставите одговор