Dragi striko

Veliki sam tvoj dužnik. Ne smem ni da pomislim koliko si mi do sada, za sve ove godine, napisao pisama – a od mene ni reči! Ima nekoliko razloga, ali boљe da se ne pravdam. Možda samo da iznesem jedan: u septembru 1991. sam pošao u rat. Mobilisalo, ošišalo i odvelo. O ratnim dogodovštinama pričaću ti kad se vidimo. Ona najranija tvoja pisma su nestala. Mislim da su izgorela zajedno sa kućom. Verujem da si mi pisao i u toku rata, ali sam se selio s fronta na front i pošta je u ratnim dejstvima neuredno stizala.

Međutim, striko, jedno pismo mi je slučajno ostalo u џepu. Nosio sam ga od poprišta do poprišta. Nisam se od њega razdvajao. Ima datum: 9. novembar 1990. (petak). Svo je iskrzano. Često sam ga natenane čitao. Delovi se jedva drže, ali ga љubomorno čuvam.

Dragi striko, ti se na početku tog pisma s pravom pitaš: šta će sa svima nama biti ako Jugoslavije ne bude? Hoćemo li nasrnuti jedni na druge? Hoćemo li biti jedina evropska država koja će rat pretpostaviti miru? Sad svi znamo odgovor, ali kad pogledam unazad, pitam se jesi li bio prorok ili prosto obavešten čovek? Što se tiče drugog tvog pitaњa, ako Jugoslavije i daљe bude, kakva će biti, na čiju će štetu biti sastavљena – teško je biti pametan. Ali, protekle patњe su me bar jednom naučile: treba više gledati svoja posla. Pa se nadam da posledњe državotvorstvo nije bilo, strikane, na tvoju štetu.

Daљe pišeš: Ovo nije ni rat, ni mir. Čitao sam tu Tolstojevu kњigu, čovek je Rus, Sloven i Pravoslavac. Svaka čast, ali će neko morati to još jednom da napiše za nas i o nama ovde. Nedovoљno je osloniti se samo na mišљeњe vlastele koja piše iz svog zamka - i sam podozrevaš da je to zamka za naivne Srbe. Je li moguće da i poneki Rus ima prsten pečatњak?

Kukaš da je Jugoslavija zatravњena. Ovamo kud sam ja prolazio, ne boj se, više nije zatravљena. Detaљno je preorana. Ali što to ja tebi pričam. Srbi su to primetili (morali su makar primetiti!). Dragi striko, pišeš mi: „Niko nas više ne može uceњivati (nema turske imperije) glavama Srba iz Bosne. Niko nas više ne može strašiti sudbinom Srba iz Hrvatske (nema Hitlera i Musolinija pod čijim su okriљem srpske glave uzimane!), svima je vaљda jasno da bi se ovog puta morale uzeti sve srpske glave, ili nijedna. A kako sve srpske glave ne mogu biti uzete, neće biti uzeta nijedna“. Ovaj je citat za nevoљu pao baš na izliњali prevoj papira, pa se bojim da nisam sve pročitao kako si hteo da napišeš. Zato je najboљe (mora da je najboљe!) da još jednom to mesto napišeš i pošaљeš mi. Posle toga ću ti mirne duše odgovoriti. Ono što pišeš da su Slobodana osudili, a Ivana unapredili – e, vala, oko toga bismo se mogli lako složiti. Pod uslovom da se precizira (moralo bi se precizirati!) koji Slobodan, koji Ivan i posle kojeg rata. Ostalo je rečeno još u narodnoj pesmi: on je Pašić, a ja sam Šubašić!

Baš ako si onu državu nazvao nakazna! Otkud bi nas čedne (Čedova čeda) stiglo nakazanie, nako od nakazne države proste kao b(r)oza? Kako smo mogli spasti na kazane, da pređe ne beše nakazno? I neka to ne ostane nekazano!

Veoma me je, sa današњe tačke gledišta, o striko, zainteresovala ova tvoja misao: „Može li se, dakle, grupa iznenadnih demokrata okupљenih oko (oštećen tekst) Marković (oštećen tekst) prihvatiti kao grupa љudi koja čistim ekonomskim zakonitostima (bez nacionalne i svake druge ostrašćenosti) namerava da spase Jugoslaviju koja je, izgleda, rešila da propadne“. A malo potom čitam: „Hoćemo li opet sami sebe proglasiti maloletnicima koji nisu na vreme razumeli da koalicija Broz-Marković (sve mrtvo i sve živo što je protiv Srba i Srbije!) namerava da razbije Srbiju i Srpstvo i da Srbe, tako razbijene, uvuče u Jugoslaviju opasniju po Srbe od svih dosadašњih“. Sad mi se teško orijentisati: ko? je veselnik koji igra Brozovo kozaračko kolo. Oštećeni tekst mi smeta da se razaberem, je li muško ili žensko u pitaњu? Ili si to vidovito, širokim pokretom kako samo umeš, zalepio zadlančinu istovremeno svim prošlim i budućim Markovićima an ženeral (ovo sam naučio od IFORa)? Ako si. Srbi su primetili (morali su to makar primetiti!) da ih gospoda Markovići pozivaju da glasaju protiv sebe. O, je li striko moguće, zaboga, natentati jedne na druge? Nas? Ti dobro znaš (morao si znati!), striko, da sam te uvek poštovao. I kad te razumem i (još više!) kad te ne razumem. U ovom drugom slučaju, bez pogovora. Učinim tako da ti ni slučajno ne naškodim. Na primer, kad ti kažeš: besmisleno je na ruševinama brionske Jugoslavije glasati za brionsku Jugoslaviju – ja bez nećkaњa prestajem da se brijem, a ne što drugo. Samim tim ne upotrebљavam ni onaj najjeftiniji i meni inače simpatičan losion BRION. Hoću da pokažem, nisam naivni Srbin. Hoću da gledam i tvoja posla.

Ja se, dragi striko, raspričao (morao sam se raspričati!). Odavno ti nisam pisao, pa ćeš oprostiti. Od malena te znam kao predusretљivog, a pošto mi je otac umro, sada si mi sve. Obrazovan jesi (što mene, na žalost, nije od rata zapalo), ali genijalan nisi (da se obojica zahvalimo pravoslavnom Bogu). Jer genijalan Jugosloven se u Jugoslaviji može biti samo na štetu Srbije. (Ovu sam misao našao pre neki dan kad sam u biblioteci prilazio švedskom stolu tvojih misli.) Dragi striko, ja nisam dobro. Zamalo napisah: koje i tebi želim. Biće boљe. Tvoj sinovac.

Оставите одговор