Esej o orlu

O orlu (falco) su napisani hvalospjevi. Mnoge epski intonirane tirade koje prizivaju prostore i visine. Toliki stihovi koji govore o tobož žudњi za slobodom! O orlovima kazuju i neke zgusnute sentence koje rado upotrebљavaju oratori na cijeni. Vjerujem da ima i koja domaća poslovica o toj grabљivici. Znam za kletvu: Orao te ponio! (Њu upućuje iznervirana domaćica na račun sitne živinčadi).

Nejasno je čime je orao impresionirao misaono biće čovjeka. Letač-ubica. Uživa da tamani golubove. Ima jak, savijen kљun kojim snažno i uspješno kida živo meso žrtve, koju pri tom pridržava razuđenim kanџama; ove se završavaju dugim, zlikovačkim noktima.

Hvaљene orlove oči zaslužuju poseban osvrt. Manirom ushićeњa opisuje se oštrina orlovog vida. Kao da ptičurina tim organom fiksira gorsko biљe i uživa u jedinstvenoj svežini cvijeća. Budimo otvoreni: ukočeni, modro-metalni pogled lišen duše striže sa visova ne bi li pred ručak uočio kakvu nedužnu golubicu koja traži klas ovsa za svoj porod. Nema tu nekakvog prizora koji bi razgalio autentično lirsko srce.

Napad orla je iznenadan, muњevit. Dolazi iz visina, malo iskosa, sa leđa žrtve. Dok pikira, podešava aerodinamične linije svog gramzivog tijela. Zariva svoja šila u utrobu iznenađenog pileta, transportuje kokoškino voљeno mezimče do prvih vrzina i ždere još živo tkivo mladunca. Dok se ukućani snađu da panično poviču: uj! uj! – on je već ručao.

Obratimo posebnu pažњu baš na čiњenicu da orao napada s neba. Tako, њegov atak neizostavno nosi pečat one podmuklosti koja je vidљiva i u svakom drugom bombardovaњu. Letjelica koja sije smrt ordinarna je blasfemija neba, i svega onog što nebo simbolizuje (milost, tajna, otkroveњe, nada). Glava orla, bojeva je glava. Da sam učestvovao u nadijeveњu imena tom satrapu plavih visina, on bi ponio bezdušno ime bolid, i nikoje drugo.

Tako, o orlu možemo jedino govoriti kao o ptici nedostojnih manira. Nedostatak etikecije њegove posjete svodi na barbarska krvoprolića.

Kako je došlo do toga da jedno osiono ponašaњe bude uzdignuto do nivoa simbola – ja ne znam. Trebalo bi već danas razvrći te nedostojne pogodbe! Sjećam se školovaњa, kada nam je lektira bila Orlovi rano lete. (Kao da iste sposobnosti nemaju i mladunci blagorodnih vrabaca!). Radili smo pismene zadatke iz materњeg jezika bukvalno na temu: oro gnijezdo vrh timora vije – jer slobode u ravnici nije. Stidim se sad kad je kasno da sam onda bio kadar da upregnem (četrdeset pet minuta) sve svoje duševne sile da uvećam ionako sramno veliki broj panegirika toj nedostojnoj proždrљivici. Šta sve nijesam hvalio u navikama izviđačke krstareće nemani! Slavio sam jedan nekomunikativni, egoistični sistem koji nam se povremeno obrušava na glavu! I nikad me nije razdirala dilema da li tim pamfletom zaista imalo afirmišem autentične kompetencije jednog Crnogorca u pitaњima kakvog-takvog slobodarstva. Sad bih u svoju odbranu (a na ivici sam odustajaњa i od tog bijednog vrdaњa) mogao da prizovem – Њegoša.

U pjesmi Orao i sviњa poeta je sviњi kontrapunktirao – orla. O uvredama koje se olako prišivaju sviњama, može se nešto više reći drugom prilikom; mada se ni ovdje ne može preskočiti pitaњe: je li ona najzgodniji simbol (velike, male, nacionalne...) izdaje? Recimo, da jeste. No zašto je, kao uzoran život, uočen ,,oraj gordi na krutoj litici“? Oraj ,,veličavih“ krila? Oraj koji oštri ,,smrtonosne kanџe“, bacajući ,,plamene poglede“? K pobjedi se novoj ,,gotoveći“! Ako je objašњeњe: jer likovi oraja jesu ,,simvol zemnog veličastva“ (na krunama ,,carskijem blistaju“), onda... Što se kњjiževnik nije sjetio grlice (streptopelia) koja i u Crnoj Gori blista otmjenošću i gospodstvom, i ne koљemo je svake jeseni za Mitrovdan, i hrani se zrnevљem na zabitim strnovima; pjesma bi i daљe bila loša, ali ne toliko.

No, ovako ili onako Њegoš nije rodonačelnik orloslavљa. Jeste doprinio porastu ugleda te ksenofobične živine. Prošlo je mnogo godina, i meni je muka od manira, da je neko iz devetnaestog vijeka za nešto vin ili za nešto nevin. Umijemo li mi smisliti vjerodostojne ovovremene simbole?

U ovom sam tekstu pomiњao samo jednoglave orlove. Uopšteњe kritike na (u biološkoj nauci neutemeљene) dvoglave orlove prepuštam čitaocu, pošto je generalizacija očigledna, a i htio bih da se otarasim opasnosti srџbe kojom mogu da me gњave zagriženi heraldičari. Pomirљivo priznajem da ovaj pojedinačni, naučno-pozitivistički pristup koji u dvoglavosti vidi jedino varijantu kongenitalnih malformacija (izbjegavam upotrebu termina atavizam, zbog mogućih uvredљivih konotacija) zanemaruje širi aspekt državnih razloga, što nikad ne izađe na dobro. (Ali ostaje otvoreno pitaњe, da li nešto evidentno dvoglavo najsrećnije simbolizuje jedinstveno državno biće?). U svakom slučaju:

Vrijeme je da napustimo falconiformes kreature. Ako nam je do ptica, velim postoje one sa đerdanom, oglašavaju se u maju, a zore oglašavaju uzornim pojaњem.

Оставите одговор