Svrha predsednika

Neiskusnom oku posmatrača bi se moglo učiniti da predizborna događaњa oko nas ne pružaju previše prostora za optimizam.

U prevodu na srpski, histerici su ubeđeni da smo kolektivno u govnima. Ali mi ostali znamo za boљe – znamo da je šireњe panike lukrativna delatnost, ne samo u novinarstvu već i u svakodnevnom životu (svi mi imamo neku strinu sa neoborivim razlozima za skladišteњe vode i brašna). Stoga ćemo danas da porazmislimo o stvarnim posledicama takozvanih najcrњih predizbornih scenarija.

Prvo da čujemo jednu pesmu koja govori o stvarnim љudima.

Ali pre glavne teme, poštovani čitaoče, upoznaj se sa porodicom Regan! Ama, kakva sad porodica Regan i, kuku majko, nije vaљda ona porodica Regan? Nije, slobodno čitajte daљe, biće sve u redu. Na opskurnom kablovskom kanalu Universal Channel, svakog radnog dana u nenormalnih 20 sati i 20 minuta moja gospoja i ja napeto pratimo seriju Blue Bloods koja priča o irskoj porodici Reagan. Deda policajac i načelnik slavne њujorške policije u penziji, tata policajac i načelnik slavne њujorške policije, stariji sin detektiv, mlađi sin policajac i tako daљe, ima ih za pun sto. Tatu-načelnika igra Tom Selek, kome se ne može poreći sjajna harizma koja sistematski isijava iz svakog kadra u kome se pojave slavni brkovi. Ostali su tako-tako glumci. Radњa je pretrpana, svaka epizoda vuče bar po tri linije radњe, što je realno previše za četrdesetak minuta trajaњa, a završava se nedeљnim ručkom na kome se rekalitulira učiњeno. Sve je to lepa reklama za tradicionalni način života u kojem se deda konsternira nad idejom eutanazije, ručku obavezno prethodi molitva, a ideja o tetovaži izaziva opšte nedolažeњe u obzirima.

Tom Selek kao načelnik Regan

Jedan od čestih razloga napetosti u seriji sledi iz čiњenice da se, kako se već vidi iz opisa њihovih poslova, porodica Regan zakačila za Њujork kao četinar za stenu – uhvatila, pa ne pušta. U takvom staњu stvari, gde je mlađi sin ispomoć starijem a obojici je tata glavni šef, praktično u svakoj epizodi se potencira očekivaњe da će tata Regan izvući jednog od sinova iz nekakve nevoљice. Tom Selek ne ispuњava takva očekivaњa, trpi zlobne novinske naslove i uporno ima povereњa u sistem po kome je, u svakodnevnom poslu, pravilnik o radu moćniji od načelnikove reči.

Scenarističko uporno potenciraњe ideje da je načelnik u iskušeњu da pogazi proceduru, a da iskušeњe proističe iz same čiњenice da je u nekom poslu šef svima, govori da čak i institucionalno najuređenije strukture pate od klecaњa u kolenima koje izaziva slatka moć. I sada je jasno zašto sam navalio sa Reganima. Ispostavљa se, gledaњem ove serije, da SAD nisu baš ono čime se hvale, potpuno demokratski uređen sistem kojim institucije haraju slepo i nepopustљivo. (Naravno, romantična slika načelnika, čoveka što kontemplira o procedurama i večnosti dok sedi u zategnutoj kancelariji , a koju kablovski operater nudi nema veze sa stvarnošću, ali odabir tema govori da su u pitaњu aktuelne dileme).

Ama u dlaku iste ove dileme zapravo provejavaju iz sveopšte histerije koju u Amerikama prethodnih – a i narednih će, makar do novembra – dana i meseci izazivaju, svako na svoj način, Donald Tramp i Berni Samers. Neću ovom prilikom pričati o Samersu, jer pr(a)vi razlog – hteli to Ameri da priznaju ili ne – panike (sklaњaj decu majko mila i sve u tom smislu) koju generiše oko sebe jeste њegovo pozitivno mišљeњe o socijalizmu (*). Tramp je, sa svoje strane, pa teško je drugačije reći, idiot. (Ni ostatak američkih izbora nije sjajan: republikanski kandidati redom su opasni љudi koji su javno za što više oružja i što maњe vakcinacije i teorije evolucije. Hilari je, dakle, Klinton).

Klinton kao Tramp kao Klinton

Pitaњe glasi: kakve uopšte veze imaju lične preferencije, boja glasa, ispeglanost odela i inteligencija predsedničkog kandidata sa sposobnošću da se bude predsednik? Razvijene demokratije, a SAD jeste najrazvijenija ili bar takvom želi da se prikaže – obratite pažњu i na to da se ove dve izjave u praksi svode na isto, jer u borbi civilizacije protiv varvara prva i osnovna linija napada uvek je šminka, čemu bi inače služila statua Zevsa od 13 metara – od predsednika bilo koje vrste, bio on brkati načelnik њujorške policije ili sveamerički svedržiteљ, očekuju samo da ume da se potpiše. Dokaz za ovo je elementarna čiњenica da ne postoji konkurs koji bi odredio uslove koje kandidat za predsednika države mora da ispuњava. Dokaz za ovo je i primitivna čiњenica da čak i nerazvijene demokratije uspevaju da se ne raspadnu previše kada na mesto predsednika države dođe Tomislav Nikolić.

I ovde se krije suštinski paradoks aktuelne američke predsedničke kampaњe: ako su institucije jake i važne, kakav uticaj može da ima sumrak pameti jednog jedinog čoveka u stotinama miliona љudi? Ako svakog dana brinemo o tome ko će nam biti predsednik, da li to znači da ne verujemo u sposobnost institucija da apsorbuju svako moguće ludildo koje može da emituje jedan verbalni masturbator?

A da, pa i kod nas su izbori, evo nas je konačno blagoizvolelo obavestiti o srećnom događaju. Mislite o tome.

______________________

(*) Gari Kasparov piše:

Talking about Socialism is a huge luxury, a luxury that was paid for by the successes of capitalism. Income inequality is a huge problem, absolutely. But the idea that the solution is more government, more regulation, more debt, and less risk is dangerously absurd.

Ovo su naručene, plaćene reči. Ta erotska slika kapitaliste koji nema memorisan broj telefona ama nijednog ministra je prosto dirљiva, evo baš su mi se oči zasuzile. Nemojte da se pecate, čitajte Varufakisa.

Оставите одговор